Izvor: Politika, 28.Maj.2014, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Volim kad film govori o životu
Intelektualci očekuju od umetnika da budu neka vrsta žurnalističkih umetnika, da naprave veliku „frku” oko društvenih pitanja
67. KAN
Kan – Svoju „Zlatnu palmu” turski scenarista i reditelj Nuri Bilge Čejlan posvetio je mladima Turske i onima koji su tokom godine izgubili živote, misleći i na demonstrante sa turskih trgova, ali i na tragično postradale rudare čija su se tela još brojala u danu kanske >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << premijere njegovog filma. Zbog stalnih vesti o tragedijama u Srbiji, Turskoj, Ukrajini, nad festivalom su bili natkriveni i oblaci tuge.
Videlo se to i na licu Nurija Bilgea Čejlana dok je posle primanja nagrade Međunarodnog žirija kritike Fipresci, u intervjuu za „Politiku” odgovarao na pitanja o filmu, o intelektualcima u stanju hibernacije, o svom junaku, ciničnom pozorišnom glumcu koji kontroliše dve važne žene u svom životu – ženu i sestru, da bi na kraju ipak preispitao svoju poziciju vladara... Film „Zimski san” otkupljen je za prikazivanje u Srbiji.
Još na špici filma postoji posveta Čehovu, ali prepoznaju se u filmu i uticaji Tolstoja i Dostojevskog?
Veoma cenim ruske pisce. Polazna tačka u pisanju scenarija za film bio je Anton Čehov i nekoliko njegovih kratkih priča. Književnost je moj prvi izvor inspiracije, u filmu se to vidi, ali je problem što kritičari odmah počinju da upoređuju.
Ima u filmu i Šekspira?
Ima Šekspirovih citata, jer su bili neizbežni za film u kojem je glavni junak Ajdin bio pozorišni glumac, a engleski stari majstor imao je uvek veoma važno mesto u njegovom pozorišnom životu.
Možete li za sebe da kažete da ste dobar pisac?
Mislim da nisam dobar pisac, na vizuelnom planu uvek postižem bolje rezultate, ali volim periode pisanja i taj svet, jer više volim samoću. Lično, ne volim da pravim filmove koji su žanrovski ili tematski određeni. Radije bih da oni komuniciraju sa opštim osećajem života i da istražuju ljudsku dušu. Ako mogu tako da ubrizgam neka osećanja u duše ljudi, onda sam već uspeo.
Kada bi vas pitali o čemu je film, šta biste rekli?
Rekao bih da se u filmu radi o svemu i ni o čemu. O životu. To je ono što volim u filmu.
Ima u filmu i politike?
Ima ukoliko film o Ajdinu kao pripadniku obrazovane sekularne elite stavljate u kontekst protesta u Turskoj. Ali usvakoj zemlji postoji jaz između intelektualaca i običnih ljudi. To je univerzalno.
Kakvo je mesto reditelja u odnosu na stvarnost i tekuće događaje u Turskoj?
Intelektualci očekuju od umetnika da budu neka vrsta žurnalističkih umetnika, da naprave veliku „frku” oko društvenih pitanja. Osećaju se takva očekivanja. Međutim, ja verujem da je ovakvu vrstu društvenog angažmana bolje ostaviti novinarima. Umetnost treba da se bavi nečim dubljim. Unutrašnjim svetom ljudi koji kreiraju ovu političku situaciju.
Obeležava se stogodišnjica turske kinematografije, kakvo je trenutno stanje?
Tokom osamdesetih godina prošlog veka turska filmska industrija je bila veoma jaka. Početkom devedesetih, televizija je doživela veliki bum i potisnula film. Trenutno, stvari ne idu tako loše. Postoji velika raznovrsnost filmskog stvaralaštva i veliki broj mladih, dobrih reditelja. Optimista sam kada su oni u pitanju. Dosta je pomogla i popularnost turskih „sapunica”, glumci su u njima izuzetno dobro plaćeni, tako da za rad na filmu ne traže velike honorare.
Dubravka Lakić
objavljeno: 28.05.2014.
