Izvor: RTS, 10.Avg.2014, 15:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pravo na humanitarnu invaziju
Zapadna diplomatija prisiljena je ovog trenutka da bira između dve humanitarne situacije: one u Iraku i druge istočnoj Ukrajini. Spisak humanitarnih drama ovog leta je, istina, duži, ali logikom situacije, ta su se dva žaršita nametnula kao hitni signali sa potencijalom da menjaju stratešku kartu sveta. Istovremeno, ruskoj diplomatiji se uskraćuje pravo na bilo kakvu autonomiju u izboru humanitarne situacije čija bi logika nju prisiljavala na aktivnost.
Zašto ovde govorimo >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << o humanitarnim akcijama kao objektima koji bi nekome "pripadali" i ko onda na osnovu tog vlasničkog odnosa dobija pravo i da ih rešava?
Razloga bi bilo više, ali neposredni povod je ovog puta govor o situaciji u Ukrajini, koji je u petak u Savetu bezbednosti u Njujorku održala Samanta Pauer, ambasadorka Sjedinjenih Američkih Država u Ujedinjenim nacijama.
"Tamošnja humanitarna situacija se mora rešavati, ali ne od strane onih koji su je izazvali. Svako dalje unilateralno uplitanje Rusije u ukrajinske poslove - uključujući i ono koje bi se sprovodilo pod izgovorom humanitarne pomoći (...) tumačilo bi se kao invazija," izjavila je Samanta Pauer.
Ovako bi, na osnovu te izjave, izgledao konačno javno definisan logički postulat međunarodne diplomatije: Onaj ko izazove humanitarnu situaciju, nema pravo da je rešava.
Ali ako se to prihvati kao pravilo - to onda isključuje pravo Sjedinjenih Država da intervenišu u Iraku. Neverovatno je da Pauerova sama nije došla na ideju da sa tom rečenicom - koju je inače stavila na Tviter, što znači da je smatra vrlo uspešnom i efektnom - nešto logički nije postavljeno kako treba.
Povratak u Irak
Na dan kada su Rusima poručili da "ne mogu rešavati humanitarnu situaciju u Ukrajini koju su sami izazvali", Vašington se vratio u Irak da rešava humanitarnu situaciju koju je sam izazvao, pripremio i ostavio iza sebe u vojnoj intervenciji koja je trajala osam godina, od 2003-2011. godine.
Činjenica da Amerikanci nisu namerno izazvali, pripremili i ostavili haos iza sebe u Iraku ni malo ne pomaže kako bi se katastrofalna slika današnjeg Iraka pokazala u pozitivnijem svetlu.
Pod Sadamom, u Iraku je živelo oko 1,5 miliona hrišćana - u godinama posle intervencije i još više posle povlačenja Amerikanaca 2011, njihov broj je spao na 300.000, od toga već sada dobar deo u bekstvu.
Uz sve to, niko ozbiljno ne dovodi u pitanje potrebu da se u Iraku moralo nešto hitno preduzeti kako bi se zaustavilo, barem na kratko omelo, brutalno obračunavanje ISIL-a sa hrišćanskom manjinom, manjinskim muslimanskim religijama i kulturnim reliktima civilizacije koja se na tim područjima razvijala tri hiljade godina.
Ni jedna evropska zemlja, nijedno hrišćansko društvo, nije u ova dva dana od početka američkih vazdušnih napada na vojne pozicije ISIL-a dovelo u pitanje motive koji su Vašington naveli na taj korak.
Čak je i jedan deo regionalnih režima uređenih po principima političkog islama, iako donedavni finansijeri ISIL-a, zadovoljan da je neko našao način da zaustavi snage srednjovekovnog kalifata.
Taj "neko" mogu biti samo Sjedinjene Države: One su jedina supersila koja je ovom svetu još preostala, one raspolažu sredstvima, tehnikom i voljom da pomognu u Iraku; na sve to, nema tri godine da su odande izašli, znači ta im je kultura ako ne bliska, onda barem poznata.
Čak i kad se zanemari sva ironija takvih argumenata, ostaje čvrsta činjenica, da je apsolutno u redu da se Amerika vrati u Irak i pokuša da popravi katastrofalnu humanitarnu situaciju čiji su elementi rasli od 2003. godine.
Ali - da li je to još uopšte moguće? "Obama vodi malo rat protiv ISIL-a", komentariše nemački Špigl i time, s pozicije hrišćanskih kultura, društava i politike u odnosu na region Bliskog istoka i Mesopotamije, postavlja ključnu dilemu.
Pitanje, može li se sa ISIL-om "malo" voditi rat, liči na ono da li je moguće "malo" voziti bicikl ili "malo" biti trudan.
Ukratko, Sjedinjene Države su za sebe uzele pravo da se vrate u Irak i zakrpe rupe koje su ostavile u osetljivoj religiozno-etničkoj strukturi te velike zemlje od skoro 30 miliona stanovnika.
Mediji nemačkog govornog područja ne dovode u pitanje moral te odluke, samo njenu izvodljivost. Jer, ako je Vašington imao problema da vidi stvari na pravi način još dok je na terenu komandovao postsadamovskom civilnom upravom, zašto bi sada bolje video iz ptičje perspektive?
Progonstvo iz Ukrajine
Kad Samanta Pauer održi govor o humanitarnoj krizi, onda to ima dodatnu težinu, ne samo zato što ona predstavlja Vašington u Ujedinjenim nacijama. Ona je i ušla u politiku preko humanitarnih tema, na njima doktorirala, na njima izgradila vlastiti moralni status. Njena specijalnost je prepoznavanje granice preko koje humanitarne katastrofe postaju genocid.
Usput, u govoru od pre dva dana uspela je i da stvori novu političku kategoriju "humanitarne invazije". Kako ta kategorija izgleda u praksi videli bismo ako bi Moskva "pod izgovorom humanitarne pomoći", kako kaže Pauer, odlučila da problem sedamsto hiljada izbeglica iz istočne Ukrajine na svojoj teritoriji tretira kao humanitarnu situaciju koja traži hitan odgovor.
Na optužbe da u istočnoj Ukrajini stradaju civili, ukrajinske vlasti obično odgovaraju da su one "otvorile koridor" kako bi se civili sklonili "iz zone operacija" i prešle na sigurnu teritoriju - najbolje na rusku stranu, odakle se onda verovatno ne moraju ni vraćati.
Naravno da mediji nemačkog govornog područja prenose pozive ukrajinskih vlasti civilima "da se sklone dok se puca", ali retko ko reaguje na vanzemaljsku logiku takvih poruka. Jedan od za sada retkih izuzetaka predstavlja izveštavanje Kristijana Veršica, dopisnika austrijskog ORF-a iz Donjecka.
Njegovi obračuni sa voditeljkom u studiju - koja ga najavljuje frazom "u istočnoj Ukrajini se opet puca i opet ima mrtvih" više nisu samo informativni, već postaju i zabavni. Na pitanje iz studija "a zašto se civili ne sklone, kao što im je savetovano?", Veršic je nedavno održao kratko predavanje iz područja humanitarne logistike, u smislu: "A gde da se skloni milion ljudi u zemlji bez infrastrukture?"
U Rusiju? Zašto ne, ako će im to spasiti glavu, ali to onda nije nepoznata humanitarna kategorija, ona se zove etničko čišćenje, ili se barem tako zvala na Kosovu 1999. i u Bosni 1992-95. Sada se, kada su u pitanju jad i muka stanovništva istočne Ukrajine zove "pretnja humanitarne invazije".
Prvi put se ne računa
"Na Obami se videlo koliko mu teško pada odluka o vazdušnim napadima na Irak", izveštava Špigl iz Vašingtona i prenosi Obaminu izjavu kako "Sjedinjene Države ne mogu da intervenišu svaki put kada na svetu postoji neka kriza".
Svaki put bi sigurno bilo preterano, ali kako bi bilo da se Sjedinjenim Državama odobri pravo da se vraćaju na mesto svojih neuspešnih vojnih intervencija i popravljaju stvari? I da ih niko ne gnjavi zbog toga - ni Savet bezbednosti, ni Moskva, ni Peking, ni vlastiti konzervativci? Na taj način bi Sjedinjene Države konačno došle do bilansa uspešnih intervencija iz drugog puta. Ili iz trećeg - onda je poznato da i Bog pomaže.
Sve što je potrebno je samo da im prva intervencija bude neuspešna, a to nije teško. Posle toga sledi briljantna mea culpa vašingtonske administracije, kada se izbeglicama u kurdsko-hrišćanskoj Niniva-regionu iz aviona bacaju voda i krekeri, dok se na hiljadu metara nadmorske visine kriju od noža sunitskih ekstremista.
Takav blanko-ček bi bio razumno rešenje, pogotovo kada se uzme u obzir da povlačenje iz Avganistana tek predstoji.
Otpori takvoj ideji dolaze međutim iz samog srca američke administracije - onaj ko je izazvao humanitarnu krizu, nema pravo i da je rešava, tvrdi ambasadorka SAD Samanta Pauer.
