Izvor: RuskaRec.ru, 06.Jul.2017, 16:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Snimao sam sve ruske predsednike“
Moj tata Sergej Grigorjan bio je jedan od najiskusnijih i najpoznatijih ruskih snimatelja. Snimao je Brežnjeva, Jeljcina, Putina i Medvedeva; boravio je na najvišim planinama sveta, živeo u Mađarskoj i Meksiku, smrzli su mu se prsti, tukao se sa razbojnicima, snimao je na najtoplijim lokacijama na svetu. Živeo je u televizijskoj kući, na snimanjima i službenim putovanjima… Kada sam pisala ova sećanja i birala fotografije, kontaktirale su me mnoge kolege iz celog sveta i ispričale mi neobične >> Pročitaj celu vest na sajtu RuskaRec.ru << priče o običnom čoveku koji se uvek nalazio sa druge strane objektiva.
Sergej Grigorjan i Konstantin Černjenko - ruski političar, vođa SSSR-a i generalni sekretar KP SSSR od 13. februara 1984. do 10. marta 1985. Privatna arhiva
Dijamanti u Bangladešu
70-ih je godina tata radio kao snimatelj za televiziju u Bangladešu. Pošto se radilo o zemlji sa nestabilnom političkom situacijom i teškom klimom, plata je tamo bila vrlo visoka. I mudri su ljudi savetovali tati da kupi dijamantski prsten - nikad ne znate šta će se dogoditi u životu, to je dobra investicija. Nakon jednog snimanja tata je sa novinarom otišao u juvelirsku radionicu gde su odabrali prstenje sa ogromnim dijamantima, pri čemu je tata odlučio da odmah kupi dva. Ali u tom je trenutku započeo vojni udar – ulicom su prolazili tenkovi i druga vojna tehnika. Tata je istrčao kako bi sve to snimio, a zatim se vratio u prodavnicu gde mu je juvelir predao lepo upakovane kutije.
Privatna arhiva
Vrlo dugo se u našoj porodici verovalo da smo mi bogati ljudi – dijamanti ne mogu propasti. Ali kada su se jednom pojavili nekakvi dugovi, mama je odlučila da za svaki slučaj proceni našu nadu na mirnu budućnost.
Juvelir nije posumnjao ni na sekundu – cirkon premazan niklom, 50 dolara za oba prstena. Tata dugo nije hteo da poveruje u to da su ga prevarili, govorio je da juvelir nije bio profesionalac.
Brežnjev, Mađarska
Sledeće službeno putovanje bilo je u bratsku socijalističku Mađarsku. Povodom nekog revolucionarnog datuma ovde je stigao generalni sekretar Centralnog Komiteta SSSR-a Leonid Iljič Brežnjev, koji je već bio u poodmaklim godinama. U obavezan program posete iz nekog je razloga bila uključena i poseta mađarskom vrtiću. I tako su, priča tata, deca sat vremena plesala i pevala pred Leonidom Iljičem, dok je on sedeo sa kamenim izrazom lica. Možda on uopšte ne voli decu – pomislio je, pažljivo snimajući krupne planove.
Privatna arhiva
Nakon koncerta je pomoćnik Brežnjeva izneo ogromnog medveda i predao ga Leonidu Iljiču. „Šta ću s tim?“, pitao je Brežnjev. „Poklonite ga deci“, prošaptao je pomoćnik. „Kojoj deci?“, iznenadio se Leonid Iljič.
Tata je rekao da ga nikada u životu nije bilo više stid – u to vreme je ruski jezik bio obavezan u mađarskim školama, premda je i bez reči sve bilo jasno. „Upravo sam u tom trenutku shvatio da našu zemlju očekuju velike promene“, rekao je.
Usput, taj su film uzeli i osvetlili.
Crna magija u Meksiku
Putovanje u Meksiko je bilo najduže, naša je porodica u toj zemlji provela osam godina. Proputovali smo je uzduž i popreko i jako je zavoleli. Meksikanci su na neki način slični nama Rusima – otvoreni i gostoljubivi. Snimanja su obično završavala, kao i u Rusiji, bratimljenjem i zajedničkim ispijanjem tekile. Ali za svako pravilo postoje izuzeci.
Poznata sovjetska i ruska pevačica Sofija Rotaru. Privatna arhiva
90-ih je svet bio fasciniran knjigama Karlosa Kastanede o meksičkom šamanu Don Huanu. Kada je iz Moskve dobio zadatak da pronađe samog Don Huana ili njegove naslednike, tata se zajedno sa novinarom uputio u dubinu meksičke šume. Naišli su na naselje šamana koji su znali kako da naprave da zamlja bude neplodna, da pošalju bolest i mnogo toga lošeg. Istina, znali su da čine i dobre stvari, ali retko su im dolazili ljudi sa dobrim namerama.
Meksiko. Privatna arhiva
Šamani su rado dali intervju, ali za snimanje obreda su tražili znatan iznos. I tata, realist do srži koji nije verovao ni u kakvu mistiku, jednostavno nije mogao da dopusti da se državni novac troši na takve gluposti. Šamanima je rekao da neće snimati obred, već da će ga samo pogledati. To je koštalo manje novaca. A kada su šamani počeli da bacaju čari, neprimetno je upalio kameru i sve snimio. Šamani su na rastanku mrko gledali tatu, a glavni je uvereno rekao – doći ćeš nam ti opet. Na šta mu je tata, pokazao šipak kroz džep, i na ruskom odgovorio – „sanjajte“.
Kada je u Meksiku tata počeo da pregleda materijal, šokirao se – nakon intervjua, na mestu šamanskog obreda su se pojavili crni kvadrati koji su se postepeno spajali u sliku kostura. Zvuk je takođe nestao, ostalo je samo nejasno zujanje…
Opasna Čukotka
Tata je imao ogromne, kvrgave, žute nokte. Kad mislim o njemu, sve vreme se prisećam tih noktiju… Takvi su postali za vreme snimanja dokumentarnog filma „Čeljuskinska epopeja“ na Čukotki. Tata je davao intervju kćeri poznatog glumca i pevača Jurija Vizbora koji je glumio u tom filmu: „Kraj Peveka (Čukotka) postoji jedna neobična planina s koje smo Jura i ja odlučili da snimimo Pevek. Počeli smo da se penjemo na planinu – strašna priča – smrzli su nam se prsti. Kada smo se popeli, ispostavilo se da je nemoguće snimati: vetar je bio užasan! Svejedno smo postavili stativ, Jurka je legao kraj stativa… Mislim da su ekstremne situacije naš posao. Mogli smo i da se ne penjeme i snimimo, ali mi smo se popeli i snimili.“
Privatna arhiva
Nekoliko dana kasnije opet su rizikovali živote: „Vizbor i ja smo smislili sledeći kadar: putnički avion ubrzava po betonskoj pisti i poleće, ali odlučili smo da ga snimimo na potpuno drugačiji način. Uzeli smo helikopter, skinuli mu vrata i spremili se da poletimo istovremeno sa avionom. Uspeli smo iz sedmog pokušaja – poleteli smo paralelno sa avionom i snimili tihu pustinju Čukotke. Koliko je bilo veselih usklika 'Ura!'. Iste su večeri stigli ljudi koji su nam uzeli materijal, jer se, kako se ispostavilo, po pločama na pisti moglo videti koji avioni poleću i sleću. A to je bila velika tajna“, ispričao je tata Tatjani Vizbor.
Čukotka, Pevek. Privatna arhiva
Problem u Azerbejdžanu
Poznati novinar Prvog kanala Anton Vernicki: „I još jedna priča. Tužna. Odleteli smo na predsedničku posetu Bakuu. Neko je nešto pobrkao… U Azerbejdžan su poslali Jermenina Grigorjana! Problemi su počeli na aerodromu. Azerbejdžanski graničari su izgubili moć govora, a moj tata, koga su znali i po jermenskom imenu Sos, im je mirno rekao: „Braćo! Ja sam iz Moskve! Imamo Zejnalovu i pregršt Azerbejdžanaca – moje kolege. Zajedno radimo! I nema problema!“ A graničari se hvataju za pištolje. Izbio je veliki skandal. Ali Putinova služba za medije je bila principijelna. Doleteo je sa nama, sa nama će i raditi! Kako bi smirili domaćine, Sosu su dali značku na kojoj je pisalo: Lični snimatelj V.V. Putina!“
Rad u Kremlju
Rad u Kremlju je bio najteži, teži od putovanja u problematične regione. Snimanje predsednika za glavni kanal u zemlji je jako težak posao, jer predsednik u svakom trenutku mora da izgleda sjajno! Bilo je dana kada se tati činilo da je predsednik ispao previše žut, prenizak ili previše osvetljen – tada smo svi u neizvesnosti čekali program „Novosti u 21“. Ako je sve bilo u redu, svi bismo odahnuli i odlazili svojim poslom, a ako bi nešto krenulo kako ne treba, čekali bismo jutro i brinuli se za tatu.
Privatna arhiva
Dopisnica Prvog kanala Ljudmila Šulakova priča kako su snimali govor žene predsednika Dmitrija Medvedeva. „Bila je u društvu tadašnje supruge Konstantina Ernsta (glavnog direktora Prvog kanala) Larise Sineljščikove, koje su se svi bojali i pored nje hodali na prstima, i njene poznanice. Medvedeva je već sedela za stolom, počela da govori u kameru. A Sineljščikova je čitavo vreme razgovarala sa poznanicom iza leđa snimatelja. Serjoža ih je opomenuo: one su sele, rekle 'oh' i poslušno ućutale. Mi smo ga zatim pitali: „Čoveče, šta si joj rekao!“ Na šta nam je on odgovorio: „A ko je uopšte to?'“.
Privatna arhiva
Jednom je snimao govor dekana Moskovskog državnog univerziteta – cenjenog, starijeg čoveka. Iza dekana je stajao mladi šef rasvete. Snimatelji i šef rasvete često međusobno komuniciraju i govore jedno drugom 'stari'. Tata je gledao u kameru i rekao: „Daj, stari, korak udesno!“. Jadni je dekan poslušno ustao, uzeo stolicu i pomaknuo se udesno. Tata je izgubio dar govora, počeo da se izvinjava, objašnjavajući da je mislio na mladog kolegu.
Privatna arhiva
U spomen na oca
Zadnji put sam ga videla pre tri meseca, igrali smo šah i razgovarali o političkoj situaciji na Balkanu. Tada je još uvek ogorčeno govorio kako su celo vreme u pitanju isti problemi – i pre 30 godina, i danas. Nisam znala i nisam mogla pretpostaviti da je to naš poslednji susret. Svima se nama čini da smo besmrtni. To delomično i jest tako – ostaju samo snimljeni kadrovi, fotografije, članci. I gorčina, i sećanje.
Privatna arhiva
