Izvor: Vostok.rs, 28.Jun.2014, 11:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Rat po rasporedu“ ili iznenadna katastrofa?
28.06.2014. -
Pre sto godina – 28. juna 1914. godine – u bosanskom gradu Sarajevu začuli su se pucnji kojima je ubijen austrijski nadvojvoda Franc Ferdinand ( Franz Ferdinand ) i koji su poslužili kao signal za smenu epoha. Već nakon nešto malo više od mesec dana čovečanstvo je zaronilo u pučinu Prvog svetskog rata u čijoj vatri su nestale tri ključne imperije iz tog vremena – Ruska, Austrougarska i Osmanska. Zbog čega je jedan u nizu atentanta imao tako pogubne posledice?
>> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << />
Poslednjih godina se odvija proces „preosmišljavanja“ problema izvora Prvog svetskog rata. Radi se o pokušajima da se Srbija i Rusija koja je stajala iza nje proglase za glavne krivce vojnog sukoba, da sklone u stranu planovi Berlina, Beča, Londona, Pariza i drugih svetskih igrača za prekrajanje sfera uticaja u svetu, osvajanje izvora sirovina i preuzimanje kontrole nad saobraćajnicama.
Ruski dokumentarni film (srpski prevod)
Jasno je da priznavanje odlučujuće krivice Trojnog pakta (Nemačka, Austrougarska i Italija) u započinjanju Prvog svetskog rata predstavlja podsećanje na analogije koje ne idu u prilog Zapadu, s današnjim pokušajima SAD, NATO i drugih zemalja u pogledu prekrajanja svetske karte u sopstvenu korist. Otuda potiče i užarenost diskusija bez presedana o događajima koji su se desili pre sto godina. Jer, pohodi u istoriografiju Prvog svetskog rata su tradicionalno tesno povezani s političkim procesima.
Pokušaji da se glavna odgovornost za početak Prvog svetskog rata prebaci na Srbiju i Rusiju, između ostalog, simptomatično se podudaraju s procesom novog jačanja ekonomske moći i geopolitičkih pretenzija Nemačke. U poslednje dve decenije u Nemačkoj se jasno zapaža tendencija odbacivanja nasleđa „Fišerove škole“, koja u Nemačkoj postoji od 1960-ih godina. Fric Fišer ( Fritz Fischer ), jedan od najvećih nemačkih istoričara, ubedljivo je dokazao da je upravo Nemačka gurnula čovečanstvo u prvi svetski rat zarad prekrajanja sfera uticaja, osvajanja kolonija i izvora sirovina.
Zanimljivo je da nikakvi novi dokumenti koji bi dozvolili skidanje krivice s Berlina za započinjanje Prvog svetskog rata nisu pronađeni. Zato se aktivno koriste više nego sumnjive istorijske paralele s današnjicom. Ovu grešku prave i američki i britanski istoričari. Na primer, britanski naučnik Kris Klark ( Chris Clark ) kao argument u korist ponovnog razmatranja ustaljene koncepcije istorijskih korena Prvog svetskog rata navodi čak i tragične događaje u bosanskom gradu Srebrenici iz leta 1995. godine. Klark smatra da upravo ovi događaji zahtevaju kardinalno ponovo razmatranje istorijske uloge Srbije u Evropi, kao i njene saveznice – Rusije.
Šta reći o takvom izvrtanju istorijskih analogija? Pogledajmo dokumenta iz ovog perioda. Između ostalog, Generalni štab Austrougarske je imao detaljno razrađene planove za preventivni istovremeni napad na Srbiju i Rusiju još u oktobru 1912. godine – odnosno skoro dve godine pre sarajevskog ubistva. A za opravdanje ovakve operacije bio je potreban izgovor, zahvaljujući kojem bi Rusija i Srbija mogle da se proglase odgovornima za rat. Načelnik Generalštaba nemačke vojske Helmut fon Moltke ( Helmuth von Moltke ) je u pismu austrougarskom kolegi naveo sledeće: „Treba pronaći izgovor za rat, treba napraviti takav manevar da povod potekne od Slovena“. Upravo ovakav povod (a ne uzrok!) su predstavljali junski pucnji bosanskog nacionaliste Gavrila Principa.
Zapravo, bečka i berlinska vojno-politička dokumenta su ušla u osnovu za donošenje odluka na posleratnoj Pariskoj mirovnoj konferenciji i Versajskom mirovnom dogovoru iz 1919. godine. Član 231 ovog dokumenta ( “ War Guilt Clause ” ) je Nemačku i njene saveznike proglasio potpuno odgovornima za Prvi svetski rat. A članom 227 imperator Vilhelm II je proglašen krivim za zločine protiv „međunarodnog morala“ i zahtevano je da se preda sudu kao „ratni zločinac“.
Istorija Prvog svetskog rata još uvek krije mnoštvo tajni. U smislu razjašnjavanja njegovog uzroka može se govoriti o sporu dve ključne koncepcije. Prva govori o „ratu po rasporedu“ ( War by Timetable ) – pojam koji je 1969. godine uveo britanski istoričar Tejlor ( A . J . Taylor ). Njegovi oponenti insistiraju na tome da su sveopšti sukob u Evropi pre izazvali lanac tragičih slučajnosti, nepoverenje među velesilama i odsustvo koordinacije među monarsima. Međutim, pristalice obe koncepcije su jedinstvene u tome da tadašnje protivrečnosti među velesilama teško da su mogu biti regulisane mirnim putem. Negiranje ove činjenice, a tim pre pokušaji da se za sve optuže Srbija i Rusija znače tvrdnju da istorijski proces nije objektivan.
Petar Iskenderov,
Izvor: Glas Rusije
.jpg)
