Izvor: Politika, 31.Okt.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Politbiro iz Vašingtona
Atmosfera davnih šezdesetih ponovo se širi planetom. Vreme u kojem se sa strepnjom čekao trenutak kada će nečiji nervozni prst da pritisne kobno "crveno dugme" i pretvori našu planetu u nuklearni prah i pepeo vraća nam se kao eho. Čak su i neposredni akteri isti – SAD i Rusija. I ponovo obe strane vitlaju raketama. Doduše, ovaj put ne u dvorištu Fidela Kastra iz vremena karipske krize, i na pragu američkog kontinenta nego, praktično, na ruskim granicama – u Češkoj i Poljskoj. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Upravo stoga sve izgleda daleko dramatičnije nego 1962. kada je tadašnji sovjetski predsednik Nikita Hruščov mogao sebi da dozvoli luksuz i usred zgrade Ujedinjenih nacija u Njujorku cipelom lupa po stolu. Evropljanima, konačno uverenim u sopstvenu narastajuću moć, nikako nije svejedno što se baš njihovi domovi nalaze u koordinatama ucrtanim za navođenje nekih budućih projektila. I sa istoka i sa zapada.
Dvadeseti samit Rusije i EU, održan u petak u Portugaliji, trebalo je, između ostalog, da da odgovor na pitanje da li su Evropljani sposobni da se suprotstave pretećem uništenju, ili će ponovo pristati da budu tek kolateralna činjenica u velikoj igri Moskve i Vašingtona. I koliko u svemu tome mogu da se oslone na rusku stranu i već poznatog pregovarača – Vladimira Putina – a koliko na američku, na kojoj, u mnogo čemu, tek predstoje promene.
Prednost je, sudeći prema izveštajima sa samita, na strani Putina. Naime, on je mnoge na Starom kontinentu uspeo da uveri da protiv Irana, Severne Koreje i sličnih zemalja može da se bori (ako se hoće) i na nekim drugim frontovima. I da su vojni objekti, a posebno raketna i radarska postrojenja, u principu, loš komšiluk. A da i drugi dele ovakvo razmišljanje svedoči podatak da je češko rukovodstvo moralo da "zaobiđe" volju naroda i na silu kroz parlament progura "da" za instaliranje američkih raketnih sistema na svojoj teritoriji, dok su Poljaci odlučili da pred konačnu odluku još jednom "izvagaju" ceo problem.
Jasno je i da je Putin pojačao svoju retoriku, stav je američkih analitičara. Ruski predsednik je, praktično, najavio svoj budući državni angažman i za njega ima punu podršku nacije. Međutim, on je i ljut. Ubeđen je da ga Amerikanci obmanjuju. Po njemu, Bušova administracija militarizuje atmosferu u Evropi i izaziva eskalaciju konflikata, zaključuje Marta Bril Olkot, ekspert Karnegi fonda iz Vašingtona.
Mada, prema Putinovim rečima, "vašingtonska administracija danas podseća na politbiro iz epohe Nikite Hruščova", mnogo toga je drugačije. Aktuelne američke ratne pretnje nisu zasnovane na već usahlim ideološkim razlikama dva sveta – istočnog i zapadnog, socijalističkog i kapitalističkog – nego na hladnoj logici i uverenju da je protivnika zaista moguće pobediti zahvaljujući oružanoj sili i ekonomskoj moći. A takvo razmišljanje daleko je opasnije od nekadašnjih poziva u borbu za odbranu "američkog načina života".
Nedavni pregovori Rusije i SAD u Moskvi u formatu "dva plus dva", vođeni između američkog državnog sekretara Kondolize Rajs i ministra odbrane Roberta Gejtsa, sa jedne strane, i Sergeja Lavrova i Anatolija Serdjukova, sa druge, pokazali su da Moskva i Vašington ponovo pregovaraju u ravni jednakih. Period jeljcinovske nemoći ruske države odavno je prošlost, što ekipu iz Vašingtona sigurno ne može da veseli. Pojedini mediji su čak preneli da su na konferenciji za štampu, organizovanoj posle pomenutih razgovora, američki učesnici bili u vidnoj defanzivi.
Ali, vratimo se Evropljanima. Lako bi moglo da se ispostavi da je ubrzano i selektivno otvaranje vrata pojedinim državama bivšeg istočnog bloka mač sa dve oštrice. Jasno je da je na ovakvu "širokogrudost" EU pre svega uticao NATO, tačnije, Vašington svojom politikom vojnog približavanja ruskim granicama. Ali ako je perspektiva oružane nadmoći SAD, narasle na jalovosti Gorbačovljevog SSSR-a i tuposti Jeljcinove Rusije, i bila izvesna, danas slika izgleda potpuno drugačije.
Amerika je svesna da nije sposobna sama da vodi čak ni lokalne ratove kao što su, uslovno rečeno, avganistanski ili irački. Vašingtonu su neophodni saveznici. Ali ne poput onih iz vremena velikih svetskih sukoba, kada se zajednički išlo na bajonet, nego takvi koji će, na neko vreme, podmetnuti sopstvena leđa dok američki kapital sebi ne obezbedi dovoljno sigurno okruženje za delovanje tamo gde su mu vrata do sada bila zatvorena.
Evropljani, posebno "novi", to dobro znaju. Istini za volju oni su čak i spremni da kao ulaznicu za klub EU plate izvesnu cenu, ali sve ima svoje granice. Karipska epizoda je davno okončana, srećom bez posledica. Evropi 21. veka sličan eksperiment, definitivno, nije neophodan.
[objavljeno: ]
