Izvor: Politika, 18.Sep.2010, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Opomeni, pa kazni
Kako je država uredila da građani nikad nisu u dilemi oko toga šta je red
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, septembra – Kroz park nedaleko od zgrade u kojoj stanujem, protiče neveliki potok. Na mestu gde je najširi, a najplići (jedva desetak santimetara) na obali je postavljena tabla sa znakom: „Ne plivati ili gaziti”. Sa precrtanim znakom plivača.
Neko bi možda i zagazio u vrelim letnjim danima, tek da ohladi noge. Da pliva >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nikome ne bi palo napamet, jer je neizvodljivo.
Pa ipak, znak je tu. Za svaki slučaj.
Svojevremeno sam nešto slično video i u Kaliforniji, na plaži u San Dijegu. Na dubini od oko pola metra bio je poboden znak da je zabranjeno skakati na glavu.
Opomene, upozorenja ili direktne zabrane čak i kada je očigledno da je nešto opasno ili neizvodljivo ovde su veoma česte. Ali nisu, kao što bi pomislio neko ko dolazi iz drugog miljea, besmislene.
To je deo ovdašnjeg sistema i ovdašnjeg reda. Sa jedne strane brige države za građanina, a sa druge podsetnika građanima da postoji država. Koja postavlja pravila igre, da bi svi igrali po pravilima.
To se vidi i po mnogim drugim primerima. Ispred lifta je znak da je zabranjeno pušenje i napomena koliko će da košta ako vas uhvate (25 dolara). Mnogo više (250) platićete ako ostavite automobil ispred ulaza u zgradu, jer to je, između ostalog, i vatrogasni prilaz.
Meni je najimpresivnija saobraćajna signalizacija, koja je takva da vozača, ili pešaka, ni jednog momenta ne ostavlja u nedoumici. Čak i kad je nešto sasvim logično, tu je znak da podseti – da pravilo treba ispoštovati baš zato što je logično.
Takozvanu „horizontalnu signalizaciju” – one strelice na asfaltu koje ukazuju na obavezan pravac, da se produži pravo, ili skrene levo ili desno – obavezno prati i „vertikalni” saobraćajni znak. Na njemu je ne samo strelica, već i jasno napisano „u levoj traci morate skrenuti levo” (ili desno, već prema situaciji).
Kad je više traka za skretanje levo i desno, viseći znaci, oni okačeni na sajli iznad puta, postavljeni su za svaku traku.
Na znacima ograničenja brzine u naseljima, pored table sa brojkom je i opomena „foto enforsd” – „proveravamo vas kamerom”. Da li kamere svugde postoje teško je utvrditi, ali neki prijatelji su mi, kad smo o tome razgovarali, potvrdili da su im stizale slike kao dokaz da su se u vožnji zaboravili, sa uplatnicom za kaznu.
Ovde, takođe, nema ni dilema kao kod nas, da li je tamo gde nema znaka da je parkiranje zabranjeno, ono dozvoljeno. Ako na početku ulice stoji znak da auto može da se ostavi, precizirano je kako i koliko dugo. Ako je na trotoaru hidrant, ispred njega je postavljen znak da je parkiranje zabranjeno, da bi posle pet metara bio novi koji kaže da je opet dozvoljeno. I ono što se podrazumeva mora da bude jasno obeleženo.
U naseljima, besplatno parkiranje je dozvoljeno samo dva sata, sa napomenom da to ne važi samo za one koji imaju nalepnicu koja potvrđuje da tu stanuju. U poslovnim četvrtima, ako je besplatno, što je retko slučaj, jasno je označeno pod kojim uslovima je besplatno.
I tamo gde se plaća, ne znači da uvek može da se stane i da se plati. U pojedinim prometnim ulicama ni pored parking sata ne može da se parkira u jasno naznačeno vreme jutarnjih i popodnevnih špiceva.
Pravila su dakle jasna, i poštuju se. Nisam dosad nijednom video da neko nije stao na znak „stop” na nekoj raskrsnici bez semafora. „Stop” je pri tom na sve četiri strane – i iz raskrsnice se izlazi po redu dolaska.
Rekao bih takođe da ova disciplina nije rezultat samo kulture – već i izvesnost da nepoštovanje propisanog podrazumeva da će država obaviti drugi deo svog posla. Da će vas kazna stići. Bilo da će se iza vašeg automobila pojaviti onaj sa blještavim rotacionim svetlima, policijski, bilo u vidu „tiketa” u poštanskom sandučetu.
Pravilo „propiši, opomeni, pa kazni ako se propisano ne poštuje”, ovde se dosledno sprovodi.
Sličan red može da se vidi i u javnim službama, u administraciji. Ja sam dosad imao posla sa samo sa dve službe: da dobijem svoj „broj socijalne sigurnosti” (ovdašnja varijanta našeg „jedinstvenog matičnog broja građanina”) koji je neophodan da bi se ovde živelo i sa „administracijom za motorna vozila” države na čijoj teritoriji stanujem, Merilenda.
Obe službe uređene su po istim principima. Prvo se čeka u redu na jednom ili više šaltera (zavisno od obima posla) da bi ste tamo najpre rekli koji problem želite da rešite. Službenik onda to unese u kompjuter, koji izbaci cedulju sa šifrom koja se sastoji od jednog slova i više brojeva.
Potom odlazite da sednete u veliku čekaonicu u kojoj je mnoštvo ekrana. Svaki čas, na njima se, slikom i kompjuterski sintetizovanim glasom, objavljuje da je na redu za „servis”, uslugu, šifra ta i ta.
Nema nervoze, nema završavanja posla „preko veze”. Svi znaju da će doći na red i pripremili su se da sačekaju: poneli su notbuk, knjigu, časopis i novine ili su im u ušima slušalice.
Profesionalna ljubaznost se podrazumeva: „dobar dan, kako ste danas” ne zaboravlja da kaže ni činovnik, ni kasirka u samoposluzi, ni vozač autobusa. Znam da je svakog od njih baš briga kako sam ja danas, imaju oni svoje probleme, ali oni znaju i da je to deo njihovog posla. A ljubaznost, čak kad je profesionalna, prija.
Milan Mišić
objavljeno: 19/09/2010
.jpg)
