Izvor: Danas, 18.Feb.2015, 00:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novo ratovanje
Na nedavno održanom godišnjem zasedanju Svetskog ekonomskog foruma u Davosu učestvovao sam na panelu ministara odbrane da bih govorio o budućnosti vojske. Pitanje kojim smo se bavili veoma je važno - za kakav rat vojske danas treba da budu spremne?
Vlade imaju veoma lošu reputaciju kada je reč o ovom pitanju. Tako na primer, nakon Vijetnamskog rata oružane snage Sjedinjenih Država potisnule su ono što su naučile o borbi protiv pobunjenika, samo da bi na teži način obnovile >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << znanje u Iraku i Avganistanu.
Intervencije Amerike u ovim zemljama predstavljaju primer još jednog izazova modernog ratovanja. Kako je odlazeći ministar odbrane SAD Čak Hejgel nedavno ukazao u jednom intervjuu, „stvari mogu da se otmu kontroli i da lebde i lutaju“ na načine zbog kojih vojska može da počne da „još brže“ primenjuje silu nego što se to na početku očekivalo. S obzirom na ovakvo stanje stvari, pretpostavka da sila sama može da preobrazi društva na Bliskom istoku i u drugim područjima koja su pogođena konfliktom predstavlja opasnu obmanu.
Međutim, iako su rat i sila možda nepoželjni, oni nisu odbačeni. Oni prosto evoluiraju prema novoj „generaciji“ pravila i taktika.
Prva generacija modernog ratovanja predstavljala je bitke koje su vođene ogromnim ljudstvom. Druga, koja je kulminirala u Prvom svetskom ratu, vođena je masovnim oružjem. A treća generacija, koju je usavršila Nemačka metodom „blickrig“ u Drugom svetskom ratu, isticala je manevar u odnosu na silu, pri čemu su vojske koristile metodu infiltracije da zaobiđu neprijatelja.
Četvrta generacija ratovanja taj decentralizovan pristup vodi korak dalje, pri čemu se frontovi uopšte ne mogu definisati. Umesto toga, ona se usredsređuje na društvenu zajednicu neprijatelja, seže duboko u njegovu teritoriju da bi uništila političku volju. Možda bi se čak mogla dodati i peta generacija, u kojoj tehnologije poput dronova i ofanzivnih sajber napada omogućavaju vojnicima da ostanu i za ceo kontinent udaljeni od svojih meta.
Ubrzavanje ove promene predstavlja zamenu međudržavnog rata oružanim konfliktom, koji uključuje nedržavne aktere kao što su grupe pobunjenika, terorističke mreže, milicije i kriminalne organizacije.
Ono što dodatno komplikuje stvari jeste preklapanje među tim grupama. Revolucionarne oružane snage Kolumbije - najstarija grupa gerilaca u Latinskoj Americi - formirala je saveze s narkotičkim kartelima. Pojedine grupe talibana u Avganistanu i u drugim zemljama uspostavile su bliske veze s teroristima transnacionalne Al Kaide. Pobunjenici u istočnoj Ukrajini se bore zajedno s ruskim trupama (i ne nose nikakve vojne oznake).
Takve organizacije često koriste države kojima nedostaje legitimitet ili kapaciteti da efikasno upravljaju svojom teritorijom, te pokreću mešavinu političkih i vojnih operacija koje im vremenom daju kontrolu u obliku zastrašivanja nad lokalnim stanovništvom. Rezultat toga je ono što je general ser Rupert Smit, bivši britanski komandant u Severnoj Irskoj i na Balkanu, nazvao „ratom među narodom“ - oblik borbe o čijem ishodu retko kada odlučuju tradicionalne vojske.
U tim hibridnim ratovima se koristi široki dijapazon oružja, pri čemu nisu sva vatrena. Zahvaljujući kamerama u svim mobilnim telefonima i softveru za prepravljanje fotografija na svakom računaru, a da ne spominjemo nadmoć društvenih medija, informacioni kontekst je postao važan aspekt modernog ratovanja, što je ilustrovano primerima u aktuelnim ratovima u Siriji i Ukrajini.
Hezbolah se u Libanu 2006. borio protiv Izraela pomoću dobro obučenih ćelija koje su kombinovale propagandu, konvencionalne vojne taktike i rakete koje su lansirane iz gusto naseljenih civilnih područja, ostvarivši ono što su mnogi u regionu smatrali političkom pobedom.
Ova vrsta ratovanja nastala je uglavnom kao reakcija na priličnu prednost američke konvencionalne vojske nakon raspada Sovjetskog Saveza, koju je istakla njena pobeda u ratu u Iraku 1991, pri čemu je ubijeno samo 148 Amerikanaca, i njena intervencija u sukobu 1999. na Kosovu, kada nijedan Amerikanac nije izgubio život. Uprkos ovoj nesimetričnosti, američki protivnici - i državni i nedržavni akteri - počeli su da naglašavaju nekonvencionalne taktike.
U Kini na primer, vojni planeri su razvili strategiju „neograničenog ratovanja“ koja kombinuje elektronska, diplomatska, sajber, ekonomska i propagandna sredstva i sredstva „terorističkog izaslanstva“ u cilju obmane i iscrpljivanja američkih sistema. Kako je jedan kineski vojni zvaničnik rekao, „prvo pravilo neograničenog ratovanja jeste da pravila nema.“
Shvatajući da ne mogu da poraze konvencionalnu vojsku u direktnom ratu, terorističke grupe sa svoje strane pokušavaju da iskoriste samu moć vlada protiv njih samih. Osama bin Laden je nasilnim razmetanjima razbesneo i isprovocirao SAD, navodeći ih na preterivanje na načine koji su uništavali njihov kredibilitet. Islamska država sada primenjuje sličnu strategiju.
Nepredvidljiva evolucija ratovanja predstavlja ozbiljan izazov za planere odbrane. Za pojedine slabe države unutrašnje pretnje predstavljaju jasne ciljeve. SAD sa svoje strane moraju da balansiraju stalnu podršku za svoje konvencionalne vojne snage, što je i dalje zastrašujući element u Aziji i Evropi, uz investicije u široki portfolio alternativnih kapaciteta koje iziskuju konflikti na Bliskom istoku. SAD i druge velike sile moraju da budu spremne za sve.
Autor je profesor na Harvardu
Copyright: Project Syndicate, 2015. www.project-syndicate.org
