Izvor: Politika, 21.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evropi treba duša, Evropi treba Srbija
Vašington je bio otpisao Zorana Đinđića i favorizovao Vuka Draškovića, i to u vreme dok je Gregor Gizi pregovarao sa Slobodanom Miloševićem, podsetio je u Bundestagu Gert Vajskirhen
Nemački Bundestag je 20. februara raspravljao o priznavanju nezavisnosti Kosova. U raspravi je učestvovao i Gert Vajskirhen, spoljnopolitički glasnogovornik poslaničkog kluba Socijaldemokratske partije. Prenosimo najzanimljivije delove iz njegovog obraćanja nemačkim poslanicima.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />Ivo Andrić u svom romanu „Na Drini ćuprija" skicira, lakonski svedeno, od čega pate jedna sa drugom povezane sudbine naroda na Balkanu, te kaže da je od Zapada na Istok u svakoj tački – deoba. Ovih dana svedoci smo teškog rođenja najteže državne tvorevine novije evropske istorije.
Oduvek je Kosovo bilo istorijsko bojište politika identiteta. Retko su se različiti politički zahtevi ujedinjavali oko zajedničkih ciljeva, a često su se sukobljavali. Do eksplozija nasilja je redovno dolazilo. Posledice su bile strašne. Najskoriji preokret je bio kada je Slobodan Milošević Kosovo uterao u svoju nacionalističku diktaturu. Institucije Kosova preživele su samo kroz ilegalu.
Strašna vremena progona na etničkoj osnovi oterala su stotine hiljada ljudi preko granica bivše Jugoslavije, uništila prijateljstva, podelila porodice, uništila nadu da će zajednički život ikada više biti moguć.
Raspadom Jugoslavije nastale su Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Crna Gora, a sada i Kosovo. A šta je Srbija? Demokratski pokret je oktobra 2000. oslobodio samostalno i bez ičije pomoći Srbiju od Miloševića. Zoran Đinđić i njegova vlada su posle toga napravili hrabar korak u demokratsku budućnost. Pratila ih je mržnja onih koji su bili suodgovorni za krvoprolića u prethodnim Jugoslavijama. Kreativno, neustrašivo i sa posebnom strašću za razumne sudove i poteze, borio se Zoran Đinđić sa svojom vladom da uvede svoju zemlju u Evropsku uniju.
Ne mogu a da na ovom mestu ne pomenem kako je Vašington bio otpisao Zorana Đinđića i favorizovao Vuka Draškovića, i to u vreme kada je Gregor Gizi pregovarao sa Slobodanom Miloševićem.
Ne mogu da zaboravim kako je Zoran Đinđić trezveno posmatrao sve i razmišljao o svemu, pa čak i o tome za koga bi njegova smrt bila korisna. Nekoliko dana pre no što će biti ubijen, Kristof Cepel (socijaldemokrata, član Bundestaga; prim. prev.) i ja razgovarali smo sa njim. On nam je govorio o predodređenosti Srbije da bude deo Evrope. Tada smo mu obećali da ćemo raditi na tome da Srbija pronađe svoje udobno i sigurno mesto unutar Evropske unije.
Ja bih želeo da govorim u ime svih nas: u periodima nastajanja krize mogu da posluže za dodatno ubrzanje. Nacionalizam je dodatno ubrzao vraćanje u strašnu prošlost. Ono što je sada regiji zapadnog Balkana neophodno jeste jedno vremensko ubrzanje napred, u zajedničku evropsku budućnost u kojoj stari konflikti mogu biti stavljeni pod kontrolu.
Milošević je dao znak za raspad Jugoslavije kada je ukinuo autonomiju Kosovu. Od Kosova pod upravom Ujedinjenih nacija sada će, dakle, korak po korak i na temelju Rezolucije 1244 postati jedno Kosovo koje je Evropska unija pripitomila. Bilo bi bolje da se pronašlo rešenje sa kojim bi se obe strane, Beograd i Priština, saglasile. Svi napori su se obili o nepopustljive pozicije pregovarača. Srbija i Kosovo se sada nalaze na nultoj tački.
Zadatak političke elite u Srbiji jeste da pronađe unutrašnju ravnotežu posle turbulentnih decenija. Osećaj poniženosti ne sme voditi u apatiju, u očaj i izolaciju. Osećaj poraza nije uvek zaista gubitak. Suprotno takođe važi: nije svaki trenutni dobitak doveka. Za budućnost Srbije je odlučujuće da se oslobodi fantomskih bolova prošlosti: zar to nije bila udaljena svetlost iz vremena mitskih iluzija?
Srbija bi trebalo da zna: zajedno hoćemo da gradimo budućnost Evrope. Mi vam pružamo ruke, upravo sada u ovim teškim vremenima. Nemačka i Evropska unija bi morale svesrdno da rade na ostvarenju vizije ujedinjene Evrope i da svim evropskim državama omoguće integraciju, posebno našim južnoevropskim partnerima.
Prvenstveno se mora obezbediti sigurnost. Zatim će Bundestag diskutovati i odlučiti o jednom primerenom mandatu, prilagođenom novim uslovima, a na temelju Rezolucije 1244, Kfora, kao i odlukama Evropske unije, Euleksa.
Sada se mora insistirati na onom na šta su se i Beograd i Priština međusobno obavezali – a to je da ne primenjuju silu. Sada je vreme za Evropsku uniju. Sada Evropska unija mora da uzme u ruke rukovodeću palicu, a ne SAD, ne Rusija.
Okviri su utvrđeni. U Solunu smo 2003. godine čitavom regionu ponudili evropsku perspektivu. U Koalicionom ugovoru smo je precizirali. Vreme je da se ona sada i ostvari.
U Evropskoj uniji živi 485 miliona ljudi u 27 država članica. I neka mi neko kaže da nemamo snage da integrišemo još pet posto preostalih Evropljana?!
Zato, pogledajmo u svoja srca, skupimo hrabrost i ponudimo Srbiji, upravo sada, plan koji sadrži i ono što dolazi posle Ugovora o stabilizaciji i pridruživanju. Ja znam da je zamorno popunjavati rupe u arhitekturi evropske zajednice. Ali, trebalo bi svi da budemo toga svesni: ukoliko sada zakažemo, cena na kraju će biti veoma visoka.
Unutrašnja logika Evropske unije počiva na iskustvu koje je Vili Brant jednom artikulisao u zaključku: mi želimo da budemo dobri susedi, kako iznutra, tako i spolja. Srbija posle olovne diktature, posle izolacije i samoizolacije, posle godina užasa, ta Srbija se još uvek bori za svoju evropsku budućnost.
Zoran Đinđić sa građanima Srbije slomio je nacionalizam u svojoj zemlji, oslobodio sve ono što je u njoj evropsko. Njegove ubice su ga zbog toga kaznile 12. marta 2003.
Nekoliko meseci pre toga u oktobru 2002, povodom Čerčilove konferencije na Evropskom institutu Univerziteta Cirih Zoran Đinđić je rekao:
„Treba nam velika ideja i velika vizija, nešto što nas vodi napred, nešto što je veće od business as usual. Za većinu ljudi radi se o identitetu. Reč je o duši, a ne o materijalnom. A ideja evropskih integracija je velika ideja”.
Đinđić je rekao dalje:
„Pitanje je: kako treba da izgleda pokretačka ideja koja bi bila dovoljno jaka da pokrene pozitivno u ljudima? Ljude ne možete motivisati nevoljnom pomoći, nepotpunom podrškom u razvoju, sa malo amo – malo tamo, to je sve nedovoljno. Ovim ljudima treba smisao u životu, i to ne samo u pojedinačnom životu, nego i u kolektivnom životu. Evropska integracija može imati tu ulogu, ukoliko se ona razvije u viziju, a ne ostane samo jedan birokratski koncept”.
I na kraju:
„Bez upotpunjavanja Evrope ona neće biti stabilna i neće moći da igra ulogu u svetskoj istoriji koju bi trebalo da igra. U samoj Evropi vlada deficit evropskog identiteta. U Evropi moraju da znaju zašto je evropski model bolji od svih drugih modela – nama treba evropska duša!"
S. R.
[objavljeno: 22.02.2008.]
