Izvor: Politika, 22.Feb.2013, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neuspeh megafon diplomatije
Iritirajuće korišćenje „evropskih”, ili, još gore, „civilizovanih standarda” kao pruta za javno šibanje Srbije i Srba
Na površini, Srbija i Sirija nemaju ničeg zajedničkog. Jedino što dele su sećanja na ponosno mesto u Pokretu nesvrstanih kada je on u prošlosti nešto značio.
Ali, kada se pre nekoliko nedelja nemački ambasador u Beogradu izvinio zbog neljubazne izjave koju je dao o Srbiji, veza između Srbije i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Sirije postala je jasna.
Ta veza je neuspeh zapadne „megafon diplomatije” da utiče nabolje. Neuspeh javne diplomatije SAD, Velike Britanije, Francuske i Nemačke da služe interesima stabilnosti i u Srbiji i u Siriji, pa tako i neuspeh da se ojačaju i „zapadni” interesi i interesi siromašnih ljudi Sirije ili Srbije.
U slučaju Sirije, javno i glasno moralno zgražavanje zapadnih lidera na početku građanskog rata nije ništa doprinelo da se problem reši, koliko god je to zgražavanje bilo opravdano, a i dalje jeste.
Bilo je iznad svega neophodno razumeti da problem mogu da reše oni koji su mu najbliži. Turska, države zaliva, Egipat, čak i Iran. Bilo je neophodno shvatiti da su rešenje otežavale samopravedne deklaracije za domaću upotrebu lidera Zapada – čiji su moralni autoritet ratovi u Avganistanu i Iraku sveli na najniže nivoe u novijoj istoriji, dok je Libija po mišljenju mnogih, uključujući Rusiju i Kinu, pokazala nedostatak poštenih namera.
Uprkos naporima Kofija Anana i Lahdara Brahimija nevini na obe strane nastavljaju da umiru na strašne načine. Tri stalna člana Saveta bezbednosti UN su, zahtevajući akciju, shvatili da su ukopali pozicije Rusije i Kine olakšavajući im otpor. Koliko bi za ove dve stalne članice bilo teže da kažu „ne” da su katalizatori akcije bili Arapi, Iranci, ili glas NATO saveznika, Turske.
U Srbiji je „izvinjenje” nemačkog ambasadora bilo važno. Možda su to izvinjenje i nedavna mirnija i pažljivija saopštenja SAD nagoveštaj da su prošli dani preuveličanih eksplozija opravdanog nezadovoljstva javnosti i diplomatije ponižavanja.
Srbija i Srbi postali su uvećano iritirani običajem važnih zapadnih, evropskih ili NATO ambasadora i drugih gostiju koji koriste „evropske standarde”, ili, još gore, „civilizovane standarde” kao prut za javno šibanje Srbije i Srba .
Neodržavanje gej parade pre dve godine i trenutne izjave britanskog ambasadora i drugih da je Srbija „ponovo” pokazala da nije u stanju da se pridruži civilizovanom delu Evrope. Nema veze što su Bugari svoju prvu gej paradu održali tek po ulasku u EU.
Tragična smrt francuskog fudbalskog navijača navela je francuskog ambasadora da preko TV s pravom osuđuje ubistvo, ali ne i da se pridruži horu koji je tvrdio da je to još jedan razlog da se Srbija isključi iz „civilizovanog” društva. Možda ga njegovi savetnici nisu podsetili da se poslednja slična smrt u Francuskoj dogodila samo dve godine ranije.
Srbi po svojoj prirodi i iskustvu veruju u zavere, a imaju običaj da zbog njih sležu ramenima. Činjenica da je „šengen” mlade Srbe ostavio da satima pred konzulatima u Beogradu čekaju na vize, godinama posle većine njihovih balkanskih suseda, doživljena je kao još jedna nepravda od strane onih koji su odabrali da zaborave da je Srbija bila čvrst saveznik u dva svetska rata i da njeni mladi ljudi ne snose nikakvu odgovornost za skorašnje događaje.
Politiku zapadnih vlada prema Srbiji poslednjih desetak godina vode oni koji su sredinom devedesetih događaje na Balkanu posmatrali sa osrednjih pozicija u odeljenjima za Balkan ministarstava inostranih poslova ili u Briselu. Oni nisu imali nikakve sumnje da su Srbi zlikovci.
U Londonu je postojalo dodatno opterećujuće sećanje na ono što se u ostatku Evrope doživljavalo kao podrška Srbiji. Rezultat je bio da se dugo posle Dejtona, bombardovanja Beograda i događaja na Kosovu zadržao običaj javnih napada na Srbiju uz snishodljiv zaključak kako se Srbi nikada neće promeniti. Bio je to i običaj ambasadorau Beogradu, kako privatno tako i javno. Običaj koji bi se u manje tolerantnim prestonicama završio sa zahtevima da neki od tih ambasadora napuste zemlju.
I, poput Sirije, rezultati su bili sasvim drukčiji od očekivanih. Srbija ostaje ključ stabilnosti i uspeha Balkana iz razloga koje ovde ne treba ponavljati. Ipak, kontradiktorne dnevne izjave koje dolaze iz Brisela i drugih adresa povodom srpskog približavanja EU samo destabilizuju, ne podučavaju.
Ukoliko je nemačko izvinjenje, takvo kakvo je, vododelnica, onda hvala bogu. Konačno će se megafoni vratiti u radnje sa opremom za vanredne situacije. Možda će oko Kosova biti shvaćeno da obe strane treba ohrabriti da pregovaraju ukoliko se želi progres i ukoliko se razotkrije i promeni endemsko nepoštenje onih koji kažu da su statusno neutralni.
Možda Srbija i Srbi, posebno njena dobro obrazovana mladost, treba zaista da osete da je prošlost iza njih i da su oni cenjeni članovi Evrope kojima je dopušteno da sanjaju, bez glasnog uznemiravanja.
Bivši pomoćnik generalnog sekretara UN i njegov predstavnik u Beogradu
Džulijan Harston
objavljeno: 22.02.2013.
