Izvor: NoviMagazin.rs, 27.Sep.2015, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Ko to kaže… Sirija je mala
Tekuća “seoba naroda” dovela je i do specifičnog globalnog prevrata: sudbine malih i nemoćnih potisle su u drugi plan opštu fascinaciju velikima i moćnima. Toliko čak, da prigodno deluje parafraziranje stihova ovdašnje pesme: “Ko to kaže, ko to laže”… Sirija je mala, nije mala, nije mala, svet je rasplakala.
Svedočanstva o patnjama i putešestvijima Sirijaca izazvala su planetarni emotivni potres, uz “cunami” suza, kakav nije proistekao ni iz jednog >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << drugog savremenog bojišta, posle razaranja SFRJ 1990-ih. Najednom su potresni snimci o njihovim stradanjima pokazali veću mobilizacijsku moć od programa nacionalnih i internacionalnih sila, čime je lančanoj globalizaciji pridodata karika koja joj je i te kako nedostajala – saosećajnost, koja je prema masi nepoznatih mestimično prevazilazila i iskonska podozrenja prema nepoznatom.
Treba se podsetiti, međutim, da rat u Siriji traje već četiri i po godine, da je, prema računicama UN, odneo više od 200.000 života, uništio dobra u vrednosti 212 milijardi dolara, u inostranstvo oterao oko četiri miliona i interno raselio 7,5 miliona ljudi, a da je razmah saosećajnosti počeo tek kad se tamošnja tragedija relativno nedavno osetno prelila izvan lokalnog i regionalnog prostora – u Evropu. Kad je, drugim rečima, masovno bežanje iz te, raznim surevnjivostima, izmoždene zemlje, počelo da na međunarodne odnose utiče, bezmalo onoliko koliko i su oni, nadmetanjem oko interesnih sfera, doprineli njenoj tragediji.
Ispostavilo se, da se vratim na početak ovog teksta, da je Sirija, zemlja srednjeg ranga, i po prostoru i po broju stanovnika, suviše mala i nemoćna da obezbedi normalan život svog življa, a ipak dovoljno velika da se u njoj ugnjezde ogromni problemi sveta, pa i moćna da talasom izbeglica iz nje, ili s pozivanjem na nju izazove još jednu visokorizičnu globalnu krizu. Kao takva je već poduprla raskole unutar EU, i dovela do pojačavanja vojnog upliva SAD i Rusije, što sve zajedno, počinje da liči na pluralistički iznijansiranu reprizu hladnoratovske striktne ideološke podele na Zapad i Istok.
U takvim okolnostima je jasno da Sirija više ne upravlja svojom sudbinom, ali i da njena sudbina u mnogome može da usmeri svetska kretanja. Pojedini znalci smatraju da u ovom drugom epilogu, ona može da se ispostavi značajnijom od evropskih finansijskih i drugih peripetija, kao i od preganjanja oko statusa Ukrajine.
Meni se, pak čini, da je izvesnije održavanje, kakvog takvog, globalnog nego sirijskog poretka. Tako su sugerisale i vesti, dok je ovaj tekst išao u štampu, po kojima su Vašington i Moskva pokazivali spremnost da neće odustati od svojih planova, osim ako se nekako usklade na račun Sirije. Koja danas više i ne liči na samostalno održivi teritorijalni integritet i suverenitet, preplavljena sukobima između vlasti koje podržava Kremlj, pobunjenika koji uživaju podršku Bele kuće, a uz napredovanja tzv Islamske države, koju svi smatraju još većim protivnikom nego jedni druge.
Opstanak Islamske države, na delovima Sirije i Iraka, čak izgleda održiviji od opstanka obe te države, što istovremeno potpiruje sumnje u krajnje domete nadmetanja SAD i Rusije. Teško je poverovati, naime, da te dve velike sile ne mogu da likvidiraju zajedničkog neprijatelja, i da istovremeno ne haju što uzajamnim preganjanjima uveliko štete svojim saveznicima, sirijskom autokrati Baširual Asadu (Moskva) i njegovim neterorističkim protivnicima (Vašington).
Ne verujem da među velikim silama važi pravilo da “dok se dvoje svađaju, treći se koristi”. Pre će biti da trećeg podnose samo dok se njih dve ne slože, a što može da potraje, na uštrb partnera na obe strane.
Poznavaoci se pretežno slažu da su ključevi rešenja za sirijsku krizu u rukama Amerike i Rusije. Njihovo preganjanje, međutim, glavni teret svaljuje na leđa EU, koja mora da nađe u sebi snage da spreči ishod u kome bi ona postala glavna kolateralna žrtva bliskoistočne drame. U tome treba da joj se pridružimo, i pre nego što nas ona primi pod svoje skute, kako ne bi teret, koji joj sledi, prevalila na vansistemsko joj okruženje u kome smo i mi.
Sirija se, u svakom slučaju, ispostavlja kao mali ali bitan kamen u utemeljivanju novog svetskog poretka. To što bežanija iz nje prelazi preko naše teritorije, ne treba da nas skrene s puta na kome smo.
Jer i mi, kao i mnoštvo tih nezvanih nam gostiju, idemo u istom smeru. Ka Zapadu Evrope, kao načinu života, za koji se zna da je daleko od idealnog, ali od koga nijedan drugi nije, među nepristrasnima ili bar praktičnima, od njega bolji.
Sirijce bi, ipak, mogla da zabrine na izgled povoljna im okolnost, da je sada pasoš njihove zemlje dostigao vanredno veliku vrednost na crnoj berzi, jer je samo on opšte uvažen, kao dokaz bežanja od rata u kriznim područjima Bliskog istoka. Pasoš SFRJ je bio još uvaženiji, kao simbol prevazilaženja antagonizama hladnog rata, ali se ona raspala u posthladnoratovskim bratoubilačkim obračunima i spoljnim oružanim intervencijama, kakvi upravo plamte u Siriji.
Pogledaj vesti o: Sirija
.jpg)
