Izvor: Vostok.rs, 26.Okt.2015, 14:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šund i rijaliti programi su otrov
26.10.2015. - Deca su zatrovana tim televizijskim glupostima, njihove majke takođe, zatrovane su ogromne mase. Čemu to?
Duo drama „Voz” Kormaka Makartija, priča o susretu dva čoveka različitih pogleda na veru i svet, premijerno je prikazana sinoć na Novoj sceni Zvezdara teatra. Adaptirao ju je i režirao Vojislav Voja Brajović, koji igra jednog od junaka Makartijevih, u tandemu sa Sergejom Trifunovićem, >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << što je bio povod za ovaj razgovor sa poznatim glumcem.
Ovo delo američkog pisca Kormaka Makartija je pored glumačkog izazova i Vaš rediteljski debi. Šta je presudilo da ga radite?
Kormakov „Voz” je ostavio snažan utisak na mene kao kada sam u vreme gimnazijskih dana bio opčinjen Kafkom. Zbog toga sam možda preskočio i onu nužnu literaturu koju je trebalo da pročitam, jer sam se odmah otrovao takvim delima. Ali ne mislim da takva literatura koja zagovara pesimizam, nihilizam – utiče na moju borbu u životu. Nikada nije uticala, pa ni ovaj put kada sam se upoznao sa delomKormaka Makartija. Ne želim da poručim nikakav nihilistički poklič, taj lik kojeg igram ima takav pogled na svet, ali sa njim želim upravo da skrenem pažnju verujućim i neverujućim ljudima da moraju biti svesni šta je prava suština stvari ovoga sveta, odnosno života koji živi. Čak i vera služi samo za zamajavanje realnosti. Zato mislim da je Kormakov nihilizam sveštenički.
Profesor ateista bacio se pod voz, a spasio ga je bivši robijaš, vernik. Sa dilemom verovanje- neverovanje ste se već susreli u predstavi „Posetilac” Erika Emanuela Šmita. U kom smislu ste ovoga puta tu temu nadogradili?
Erik Emanuel Šmit je napravio divan komad „Posetilac” kojeg neki kritičari svrstavaju u intelektualni bulevar. Protiv bulevara nemam ništa, bez obzira da li je intelektualna, komedijska, odnosno relaksirajuća stvar. Ovaj komad, ako je to uopšte komad, jer se Kormak ogradio i rekao da je novela, u dijaloškom obliku je puna literatura. Mislim da je Kormak u „Vozu” dodao još nešto što je značajnije: svevremeno i može se događati u svakoj sredini. Da li su ti likovi iz Bronksa, ili sa Dorćola nije bitno. Pokušao sam da razbijem upravo taj lokalni ili intelektualni obračun, ruralnog i urbanog čoveka.
„Ja sam glumac i to je moja sudbina. Verujem u čoveka i umetnost”. Za vas je izazov samoironija?
Ako govorimo o samoironiji mislim da i u našem narodu postoji ta izuzetna vrlina, a to je samoironičan odnos prema sebi. Bojim se da u vremenima koja su blizu, ili negde iza, ili ispred nas, jedino što nas može ugroziti jeste verovanje da smo najbolji, da smo najpametniji, nebeski. Takve stvari su nas i dovele do očaja, ali ono što vidite u našoj literaturi od davnina jeste taj samoironičan odnos prema sebi. Mislim da i mi glumci imamo taj dar, da možemo sa tim da jako delujemo. Primera radi, Čehov se bavio upravo time da skrene pažnju glumcima izvođačima da se sve, i najteže teme, mogu obrađivati na normalan, duhovit način, a ne sa patetikom. Zato je i svoje tragedije nazivao komedijama.
Kao ministar kulture od 15. maja 2007. godine do 8. jula 2008. tvrdili ste da se ne bavite politikom, već da želite da napravite nešto dobro u kulturi. Taj period komentarišete kao posao glumca koji se zaleti i odjednom ga prekinu u projektu. Kakve ste to nerealizovane ambicije, planove imali?
Velike i mnoge, ali sada kada gledam na to vreme, najžalije mi je što je naš predlog zakona o kulturi, koji je prošao i javnu raspravu, kasnije osakaćen. Druga stvar odnosi se na aktuelnu temu prijema Kosova u Unesko. Imao sam zdravu ideju, neka me neko opovrgne ako nisam u pravu, a to je da sam predlagao da se još tada svi spomenici kulture na Kosovu proglase srpskim spomenicima kulture. Šta god da se desi, svi ti spomenici koji su temelji srpske kulture i civilizacije, neka u nekom futurističkom obliku budu i na Jupiteru, Marsu, nema veze gde, ali ako se nešto desi pa se presele – i tamo će se zvati spomenicima srpske kulture i srpske kulturne baštine. Eto to je nešto što je izmaklo.
Srpska kulture ne trpi hirove. Kako gledate na aktuelno stanje u srpskoj kulturi danas?
Čiji su to hirovi kada se na četiri ili ne znam već koliko televizijskih stanica, koje su dobile dozvolu da imaju nacionalnu frekvenciju, kao i javni servis, takva količina otrova pušta? Mi smo govorili da su devedesete godine prošlog veka negovale šund, jer je bio u službi vlasti, nacionalizma. Koja je to osionost, hirovitost, da se prezentuju gledaocima najgori mogući porivi koji, zapravo, treba da se leče? Da se sve to pušta ogromnom broju ljudi! I deca su zatrovana tim programima, zatrovane su i njihove majke. Zatrovane su ogromne mase. Čemu to? Velika je to količina tog otrova. A za najmanju količinu otrova treba desetostruka količina leka, protivotrova.
U pozorišnim krugovima važite za hodajuću medicinsku enciklopediju?
Da. Mogao bih da popunim makar tri–četiri strane raznim zdravstvenim iskustvima u „Politikinom” medicinskom dodatku.
Borka G. Trebješanin,
Politika
Izvor: foto: R. Krstinić
.jpg)
