Izvor: Politika, 05.Okt.2011, 00:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Okupatori i restitucija
Teško da ima smisla danas, 66 godina posle rata, kažnjavati one koji nisu kažnjeni u vreme kažnjavanja
Pred Srbijom se na putu u Evropsku uniju pojavila nova prepreka – pretnja Mađarske da će preispitati svoju deklarativnu podršku pridruženju Srbije i eventualno staviti veto na toliko očekivanu odluku o statusu kandidata.
Povod je Zakon o restituciji i njegova odredba da se iz prava na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << restituciju isključuju „pripadnici okupacionih snaga” iz Drugog svetskog rata i njihovi naslednici. Mađarska tvrdi da je pomenuta odredba diskriminatorska, odnosno da je zasnovana na kolektivnoj odgovornosti.
Tretman Mađara po okončanju rata bio je znatno blaži u odnosu na Nemce i prema njima nisu primenjene mere ni masovnog iseljavanja, ni gubitka državljanstva, ni kolektivne konfiskacije imovine. Imovina je tada oduzimana svima bez razlike, pa i Mađarima, bilo kao „ratnim zločincima i njihovim pomagačima” i „ratnim profiterima”, bilo kao onima koji imaju više nego što zakon dozvoljava. Mislim da Mađari nisu posebno pogođeni s obzirom na to da su uglavnom bili sitni seljaci ili bezemljaši, tako da se ne radi o sporu velike vrednosti već o načelnom pitanju.
Pomenuta odredba može se odnositi samo na mađarske i bugarske snage budući da su potraživanja iseljenih Nemaca za konfiskovanu imovinu rešena, bar po ovdašnjem tumačenju, sporazumom Tito–Brant o generalnoj supstituciji, kojim je Zapadna Nemačka preuzela na sebe obavezu da namiri ova potraživanja, a što se na zavijen način pominje u zakonu.
Ona se ne može odnositi ni na ratne zločince i njihove pomagače i slične osobe iz redova Mađara koji su za svoja dela osuđeni posle rata, pošto za njih važi posebna zabrana restitucije sve do eventualne sudske rehabilitacije.
Odredba koja je u pitanju se odnosi, po mom tumačenju, na pripadnike okupacionih snaga koji ne pripadaju zločinačkoj grupi i kojima nije suđeno posle rata, već im je imovina oduzeta po opštim zakonima o nacionalizaciji (zemlja, kuće, firme), zasnovanim na komunističkoj ideologiji.
Ukoliko je tako, onda je zaista pitanje da li je ovo rešenje dobro. Jer teško da ima smisla danas, 66 godina posle rata, kažnjavati one koji nisu kažnjeni u vreme kažnjavanja. Drugim rečima, kada neki pripadnik mađarskih okupacionih snaga nije osuđen za eventualna zlodela prvih godina posle rata, onda kada je istraživana njegova prošlost, onda nema smisla da se on ili njegovi naslednici kažnjavaju danas, toliko decenija kasnije. I to bez pojedinačnog postupka, već onako đuture. Iz drugog ugla posmatrano: ukoliko je nekom imovina nacionalizovana samo zato što je bolje stojeći, onda nije u redu ne vratiti mu je iz nekih drugih razloga onda kada se i drugima vraća.
Međutim, ukoliko bi se ukinula sporna odredba, mislim da bi se pripadnicima okupacionih snaga mogla vratiti samo ona imovina koju su imali na dan 6. aprila 1941, dakle bez one koju su ko zna kako stekli tokom rata.
Da je mađarska manjina kažnjena kolektivno kao nemačka (iseljavanje plus konfiskacija) to bi bila sasvim druga priča i tada verovatno ne bi trebalo vršiti restituciju. Jer takvo kažnjavanje je tada bilo prihvaćeno na Potsdamskoj konferenciji i praktikovano u celoj istočnoj Evropi. Najpoznatiji je čehoslovački slučaj, kada je konfiskovana imovina više miliona proteranih Nemaca i Mađara, a koja nikada nije vraćena po zakonima o restituciji tih zemalja. Naravno, Mađarska i tu ima sukob sa Slovačkom, ali se ništa ne menja stoga što se velike sile ne mešaju i time prećutno podržavaju Čehe i Slovake, budući da ne žele da uđu u reviziju posledica Drugog svetskog rata. O tome se, u stvari, i radi: revidirati kolektivne kazne, makar danas izgledale preterane i nepravedne, značilo bi izvršiti reviziju posledica Drugog svetskog rata, što, kao svako otvaranje starih rana, nije dobra ideja iz moralnih i političkih razloga.
Zanimljivo je pitanje šta će se dalje događati. Da li će predsednik Tadić vratiti zakon u skupštinu i tako još jednom popustiti spoljnim pritiscima, naravno opet radi razvijanja prijateljstva i regionalne saradnje. Ili će dobiti podršku iz Brisela, a ne zaboravimo da je Venecijanska komisija dala zeleno svetlo nacrtu ovog zakona, i zauzeti čvršći stav, nadajući se da će faktori iz EU srediti problem sa Mađarskom.
Mislim da je čak moguće da Srbija ostane bez zakona o restituciji, tj. da Tadić ne potpiše ukaz, a da onda na njega padne zaborav. Jer mislim da je već ovim usvajanjem u skupštini zadovoljen zahtev Evropske unije (nije Srbija kriva što je Mađarska ucenjuje), tako da vladajuća većina više nema interesa da se njime dalje bavi, već može imati jasne političke štete. Nisu ga bez razloga odlagali celu deceniju.
Boško Mijatović
objavljeno: 05.10.2011
Pogledaj vesti o: Nova godina, Evropska Unija
