Izvor: novanasarec.org.rs, 23.Okt.2018, 09:29

Knjiga o dugovečnoj ljubavi i životu

Knjiga o dugovečnoj ljubavi i životu

LESKOVAC

Živojin Dacić „Ingrid“, Sremski Karlovci 2017.

Naš leskovčanin, doktor medicine Živojin Dacić (1931), dugo živi i radi u Nemačkoj. Danas je penzioner. Objavio je novu interesantnu knjigu „Ingrid“, u dva toma (1041str.). Pre ove knjige Dacić je 2011. godine objavio zapaženu knjigu „Jugoslovenski ratovi 1990-1996.-Posmatranje jednog Srbina u Nemačkoj“. Knjiga je objavljena na nemačkom i srpskom jeziku, a u Novom Sadu je objavljen prevod na ćirilici.
Nova Dacićeva knjiga „Ingrid“, posvećena je njegovoj supruzi, lepoj, šarmantnoj i obrazovanoj Nemici. Od kada je srela Žiku naučila je da piše i govori srpski jezik. Knjiga je napisana na osnovu mnogobrojnih njenih i Žikinih ljubavnih pisama, od 1952. do 1956.godine.
U našoj književnosti retke su knjige ovakve vrste. U knjizi su dve glavne ličnosti: lepa Nemica Ingrid i Srbin dr Živojin Dacić, a koji su svoju ljubav krunisali brakom 11. decembra 1956. godine u crkvi u Diseldorfu. Knjiga je privukla pažnju čitalaca kao roman uspešne i dirljive ljubavi dve zaljubljene ličnosti i kao životopis. Na početku njihove žarke ljubavi isprečila se njena porodica, otac Verner, tekstilni stručnjak i majka Helga.
Lepa i šarmantna Nemica Ingrid rođena je 1937. godine u Zagrebu, gde su njeni roditelji privremeno radili do kraja 1944. godine, kada su Nemci mobilisali Vernera za njihovu vojsku. Jedno vreme Verner je radio u Rumuniji. Drugi svetski rat razdvojio je porodicu: Verner dospeva 1944. godine u ratno zarobljeništvo u Crnoj Gori, a mala devojčica Ingrid i njena majka Helga odlaze u Nemačku, u Spremberg. Ingrid pohađa osnovnu i muzičku školu u Minhenu.
Posle oslobođenja Jugoslavije 1945. godine, nove vlasti 1948. godine Vernera, nemačkog zarobljenika i tekstilnog stručnjaka, šalju u Leskovac, grad tekstilne industrije. Posle nekog vremena Vernera upućuju u Vučje, u Teokarevićevu fabriku tekstila. Njegova žena 1950. godine dobija pasoš i dozvolu za boravak u Srbiji, u Vučju, a učenica Ingrid ostaje privremeno u Minhenu.
Ingrid 1951. godine napušta Minhen i uz odobrenje dolazi u Vučje, gde se pridružuje roditeljima, a zbog daljeg školovanja prelazi u Leskovac i upisuje gimnaziju i muzičku školu. U Leskovcu je privatno stanovala kod „Tetke Done“.

Prvi susret između lepe Ingrid i Žike bio je u Vučju, na kupalištu kod Hidrocentrale. Na kupalištu je bilo više devojaka, a među njima se odvajala lepa Ingrid. Tu se mladi student medicine Žika zagledao i zaljubio u Ingrid, koja je imala 15, a on 20 godina. I ona nije bila ravnodušna, na prvi pogled zaljubila se u lepog, crnomanjastog mladića Srbina.
Prvu ljubav započinju preko pisama 1952. godine. Žika odlazi iz Leskovca na studije u Beograd, a Ingrid ostaje u Leskovcu. Svakodnevno su pisali pisma, ljubavna veza i zavet, da se nikada neće rastati i da će se trajno voleti. To su primetili njeni roditelji. Uprkos njima ona je produžila vezu sa Žikom. Često putuje za Beograd i sastaje se sa Žikom.
Zaljubljeni par svakodnevno jedno drugom piše. Pored ljubavnih izliva, pisali su o svakonevnim radostima, potrebama i porodičnim problemima. Posebno je Ingrid pisala o devojačkom životu, koji je vodila pre udaje i
problemima oko njene ljubavi i udaje, ponekad o srećnim trenucima i Žikinim pismima, a ponekad o nesrećnim svađama sa majkom, koja je bila protiv njene ljubavi i braka sa Žikom. Pisala je o svemu što čini život jedne zaljubljene devojke, koju progone zbog ljubavi sa Srbinom. Ingrid i Žika imali su iste poglede na ljubav, brak i život. Po nalogu njene majke, policija je četiri puta Ingrid sprovodila i zatvarala u Dom za stare, gde je već prethodno bila zatvarana, zatim u Manastir za opatice u Ahenu. I pored „prinudnog zatvaranja“ Ingrid nije popustila, već je više volela Dacića i planirala brak sa njim. Bila je spremna na beg. O tome je pisala nemačka štampa 07. oktobra 1955. godine. List „Spatausgale Der“ doneo je četiri fotografije Žike i Ingrid, koja je bila pod stalnim nadzorom.
Po volji roditelja Ingrid odlazi u Diseldorf. Ona nagovara Žiku da uzme pasoš i preko Trsta zatraži odobrenje kao politički begunac. To je Žika učinio 27. jula 1955. godine i vozom stigao u Nemačku. Na železničkom peronu čekala ga je radosno njegova ljubav Ingrid. Bilo je toplih zagrljaja i poljubaca i suza radosnica. Opet su bili zajedno. Žika je nastavio studije u Nemačkoj.
No, posle tri meseca zajedničkog života, došlo je do deportacije Ingrid u Urugvaj, u Montevideo 1955. godine, gde je njen otac radio. Sa njim se Ingrid sporazumela da nastavi dopisivanje sa Žikom, jer planira sa njim brak. Otac nije imao protiv, za razliku od njene majke. Od septembra 1955. godine do marta 1956. godine zaljubljeni par je bio razdvojen, tada je ona napunila 18 godina i bila zrela devojka za udaju.
Ingrid je pisala ljubavnu poeziju. Najzad su Ingrid odobrili put u Nemačku: „Neka ide, pa kad nadrlja, neka se vrati“. Ingrid je bila radosna i srećna i radovala se ponovnom susretu sa voljenim Žikom. Iz Urugvaja brodom je dugo putovala (18 dana) i slala pisma, da bi 11. aprila vozom stigla u Diseldorf, gde je čekao Žika. Susret zaljubljenog para bio je radostan i dirljiv, uz suze radosnice. Zagrljeni i toplih poljubaca sreli su se na staničnom peronu. Opet su bili zajedno i više ih niko nije mogao rastaviti. Ingrid se više nije vratila roditeljima, već se sa Žikom venčala 11. decembra 1956.godine i sklopila brak. Normalizovani su odnosi tek 1958.godine, kada je bračni par posetio njene roditelje u Montevideu. Tada su trajno uspostavljeni rodbinski odnosi, a radost je bila velika i nepomućena od nedavne prošlosti i mržnje.
Ingridina i Žikina ljubav i danas traje, pune 62 godine. Uvek su jedno prema drugom nežni i uvek zajedno putuju po Evropi i Americi. Njihov brak je urodio plodom. Ingrid je u maju 1964. godine rodila sina Aleksandra, danas lekara, a 1966. godine i kći Julijanu, istoričara umetnosti. I sin i kći imaju odraslu decu.
Bračni par Dacić danas su penzioneri, još uvek vedri, vitalni i zdravi stari ljudi. Često dolaze u Leskovac i rado posećuju sestru i školsku generaciju.

Dobrosav Turović

Nastavak na novanasarec.org.rs...