Izvor: Glas javnosti, 05.Jun.2009, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pade kiša
U predvečerje pade kiša. Prosu se voda po Livadama, Čukaru i Velikoj njivi k’o iz božjih kazana. Sve zaplavi. Niz Drum i niz Santračine krenuše bujice. Valjaju kamenje. Nad Bosanjem puče grom. Iznad Studenog vrela. Sastavi u najvišu omoriku. Smračilo se nad selom ni tri popodne nije bilo. Pola sata ranije, sunce je još pržilo od Zlatara. Ovce, zbijene jedna uz drugu, dahtale su i lipsavale od vrućine, sklonjene ispod stabala divljaka, kad se od zapada, preko Vučije promolio oblak. >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Mali, beo, kao izvidnica... Niko na njega nije ni obratio pažnju. Onda je na sokaku iza prvih kuća svrdlica podigla prašinu. Razbacala je po šljiviku. Jedni su po selu još bili pogrbljeni nad lejama. Pleve luk i pasulj. Drugi su čučali kraj ovaca, u hladovini. Zaklonjeni od sunca, a ono nemilosrdno prži. Treći, zakasnili, sokacima teraju krave, prstom da ih probodeš kroz slabine. Lenje, gegaju se s noge na nogu. Povremeno zazveči zvono sa njihovih vratova kad, braneći se od muva koje ih saleću sa svih strana, poskoče... Ili, kad im preko leđa pukne močuga nervoznog domaćina... Nebesa pobelela od jare. Pritisla selo vrućina u rano junsko popodne. Ispucala zemlja po krompirištima. Po livadama iždžikljala tek pokoja slamka. Po stranama u prisoju, od jare sa nebesa progorela trava, suva i sparušena, rušti i lomi se pod nogama, a samo što je koju nedelju ranije iznikla.
Ućutalo se selo pred oluju... Tek po koja muvetina dosadno zazuji oko glave. Odužio se dan. Kao da je prekjuče svanulo, pa sunce nikako nije ni zalazilo. Zorom, od suše koja kulja i sa nebesa i iz svake pukotine i brazde, nema ni rose po livadama. Ni posle, kasnije dan nije veseo ni prozračan, čist, nego po beličastom vazduhu punom prašine, igra jara. Vrućinčina pusta. Iza onog prvog oblačka, brzo, promolio se drugi, onda se od Vučije preko sela pružio treći. Crn, dugačak...
DAN, A KAO DA NIJE...
Tek kad je zaklonio sunce, kad je njegova senka za čas napunila dolove i kose preko od sela, podigle su se glave sa leja luka. Izvukli se čobani ispod kleka, zagledali ka nebesima, stavljajući dlanove iznad očiju kao da ne veruju da je onaj oblak već pokrio Sunce. I, ništa... Povili se ljudi nazad nad leje, čobani se vratili pod kruške i divljake. U jednom od onih dana koji se oduži, koji je vazdan isti, pa nema ni jutra ni podneva ni večeri, kad se ne zna ni koliko je sati, ni koje je doba dana, nego se vidi da taj dan prolazi tek po sjajnoj čigri koja se vrti po nebeskom svodu. Dan kad je čoveku sve mrsko i dosadno, kad mu nema pomoći, kad mu omorina udari u kosti.
Tek jednom ili dvaput za čitavo to rano popodne, vreo vetar doneo je pod krušku težak, opor miris majčine dušice ili glogovog cveta. Miris od kog glava postaje teška, koji uspavljuje i omamljuje, zatupljuje čula, donosi teške i rđave misli. I taj miris, i lagani, vrući povetarac ne bistre misli i ne kidaju tišinu, tešku popodnevnu, nego je još više produbljuju, vezuju za zemlju, ne daju da čovek razdrlji košulju, uhvati malo vazduha, skoči na noge... Dan, a kao da nije...
Onda je negde iznad Vučije puklo. Kao iz topa. Prolomila se grmaljavina. Crni dugi oblak, slomio se nad selom. Suknuo severac od Murtenice. Pao je bakrač tek ovlaš zakačen za parmake... Zvečeći, otkotrljao se niz dvorište... U trenu nasta trka selom... Sinu munja, prolomi još jedan grom... Oni što su plevili luk poleteše niza stranu. Ženi spade marama sa glave. Nemade kad da se vrati za nju. Pod vetrom povi se do zemlje orah iza njenih leđa... Niz livadu sunu june povijenog repa. Probi ogradu. Popucaše vrljike... Puče psovka za njim... Polete tojaga...
Ustalasa se trava po brdima. Uznemiri. Pocrne nebo. Kao da će smak sveta. Donese severac prve kapi kiše... Zacvrčaše po prašini na sokaku...
Tren kasnije na selo spusti se teška kišna zavesa. Izgubiše se planine okolo... Krenuše talasi i talasi, sve jedan za drugim pravo sa neba...
NAJZAD SMISAO
I sve se to brzo sklopilo u jedan teški koloplet. I oblaci, teški i crni, i vedra vode koja su padala sa neba i slivala se niz krošnje drveća i lišće, i vetar koji je teškim kapima lomio, previjao, valjao, gazio i ništio travu okolo. I strašna grmljavina i sevanje munja i prolamanje nebesa. I bujica koja je brzo krenula niz dolove. Valjala kamenje i nosila trula stabla i granje gore iz šume... I jeza koja se od hladnoće uvlačila u kosti... I, odjednom, dan je dobio smisao. Oluja je čudom nekim svojim odvojila jutro od večeri, oterala onu tešku dosadu i omamljenost, donela živost, vratila prolaznost i ritam životu... Neuhvatljivo i nezaustavljivo. I sve je odjednom počelo da živi, i bare po kojima su odskakale velike kapi kiše, i bagrem i lipe. I ptić kome je oluja oborila gnezdo, a on ispao, upao u baru i udavio se, postao je deo tog ritma prirode. Onog u kome su život i smrt deo jednog te istog...
Brzo se razvedrilo od zapada. Sunce je te večeri zašlo u čisto. Podgrejalo ispod oblaka, obojilo ih u vatrene i narandžaste boje, pa je čitavo selo još dugo plamtelo. Iskuljale su iz dolova magle, lutale dugo selom, i planinom iznad, najavile sutrašnji dan i lepotu, i ništa te večeri nije bilo isto, ništa nije podsećalo na jutro i onu tešku omorinu i beznađe...
Sad, na kraju, u jedno sam siguran, ovaj dosadni, pa olujni letnji dan dugo ću pamtiti. Možda i zato što taj jedan jedini dan tako liči na čitav život.
.jpg)
