Izvor: Politika, 12.Sep.2010, 00:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krst na Čardaku, crkva na Građeniku
Mladen Draškić, policajac, planinar, istoričar – amater, padobranac, a pre svega patriota, rešen je da napravi spomen-kosturnicu palim srpskim ratnicima u Kolubarskoj bici. Njegove iskrene namere već su mnoga vrata otvorile i ostaje pitanje dana kada će početi izgradnja hrama
Policajac Mladen Draškić iz sela Kadina Luka kod Ljiga, korak po korak, sa sve većim brojem pristalica maršira ka svom cilju – podizanju spomen-crkve na rovu, grobu srpskih vojnika, sa željom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da oživi sećanje na slavnu Kolubarsku bitku.
– Suvoborska bitka, kako je nazivana sve do 1925. godine kad je preinačena u Kolubarsku, ušla je u svetske anale po maestralnom načinu rukovođenja i pobedi srpske vojske nad mnogo nadmoćnijom austrougarskom armadom. Bilo je to vreme kada su u prve borbene redove regrutovani i đaci: 1300 kaplara iz školske klupe stalo je na branik otadžbine. I dok se ova bitka izučava na vojnim školama od Vašingtona do Moskve i od Tokija do Pekinga, kod nas se o junaštvu i podvizima hrabrih ratnika iz Prvog svetskog rata zna sve manje – objašnjava naš sagovornik svoje pobude. Bez dinara, ali dobro potkovan znanjem, sa puno vere, nade i ljubavi krenuo je u posao, kako slikovito reče, „da baštu očisti od korova zaborava”. U međuvremenu je dobio i podršku vladike valjevskog Milutina, ali i svojih meštana, kao i planinara...
– Član sam Planinarskog društva „Pobeda“ iz Beograda, sa kojim sam obišao više evropskih država. Na tim putovanjima sam posmatrao kako drugi narodi baštine svoju duhovnost, istoriju, kulturu, kako s ljubavlju čuvaju prirodu i koliko su posvećeni očuvanju svoje životne sredine. Kulturna dobra bi trebalo da su iznad bilo koje ideologije.
Selektivnost prema nasleđu nije od koristi za njegovo očuvanje i prezentaciju. Kod nas ima pokušaja prekrajanja nepobitnih istorijskih činjenica, kao što je recimo umanjivanje i marginalizovanje doprinosa srpskog naroda tokom dva svetska rata, posebno u Prvom, u kojem je poginuo svaki treći radno sposoban muškarac! – kaže Mladen, vidno ponet emocijama.
Perunike nema ko da pokosi
Poučen primerom drugih naroda,mladi istoričar amater je došao na ideju da organizuje planinarsku stazu „Ljig–Građenik–Rajac“ koja vodi pored spomenika izginulim učesnicima u Kolubarskoj bici, na jednom od mnogih položaja Prve srpske armije, podignutom iznad sela Kadina Luka, na Građeniku, jer, kako je lepo rečeno, „spomenik nije spomenik ako pored njega niko ne prolazi, već običan kamen“.
–U šumi gde je spomen-obeležjenekada su rasle perunike. Sadile su ih naše bake, kad su bile deca,sa svojim majkama, dok su čuvale stoku. Mnogo godina kasnije, jedan meštanin iz Kadine Luke, dok je kosio livadu, pitao je starijeg kosača: „Otkud ovde perunike?“ Ovaj mu je ispričao da ih je posadila neka nežna majka, koja i sama možda nije znala gde su njeni sinovi ratnici sahranjeni, pa je negujući ovo cveće oplakivala i svoje sinove, nadajući se da će neka druga majka zasaditi cveće na grobu njenih sinova – priča naš sagovornik, rešen da obnovi sećanje na te poginule junake i njihove neutešne majke.
U selu je sve manje ljudi, kaže Mladen, omladina je otišla u gradove, livade zarastaju. Nema više perunika, korov ih je nadvladao... Ni spomenik niko nije posećivao od kada je postavljen (1985. godine) pa sve do 2006, na Sretenje, 15. februara.
–Tada je prva grupa od oko 150 beogradskih planinara, učenika osnovne škole i meštana iz Ljiga i Kadine Luke krenula iz Ljiga preko Građenika, pored spomenika, put vrha Rajca (848 metara nadmorske visine) do planinarskog doma „Čika Duško Jovanović”, onim pravcem kuda je jednim delom odstupala Prva srpska armija pod komandom vojvode Živojina Mišića (pre nego što će krenuti u odlučni napad) – objašnjava Mladen.
Njegovom planinarskom stazom (Ljig–Građenik–Rajac) koja je tom prilikom markirana kao „staza br. 8” do 2009. godine prošlo je barem 1500 ljudi. Svake godine PD „Pobeda“ organizuje „sretenjski” i „trojički” pohod ovom stazom, anjegovi članovi su se angažovali i u uređenju spomen-parka na Građeniku, uz pomoć učitelja Dragana Gajića.U proleće 2006.su na vrhu brda Čardaku (645 metara) podigli i krst, koji je iste godine osvećen.
Jedan od učesnika, zemljoradnik Božidar Vasiljević Boža priseća se kako je preduzimljivi Mladen na leđima izvukao i ploču i cement za spomenik strmim bespućem, smatrajući da je to mali napor naspram žrtve koju su podneli srpski ratnici.
Darivao zemlju za crkvu
Nakon ovih uspešnih akcija rodila se ideja o gradnji hrama. Dugo je Mladen zamišljao spomen-crkvu, da bi na kraju locirao mesto na Građeniku sa kojeg se vidi „pola Srbije” a sunce ga greje od izlaska do zalaska. Njegova ideja nije bila odmah prihvaćena,ali ga to nije pokolebalo, još odmalena je naučio da prepreke savlađuje borbenošću i upornošću. Naime, rastao je sa tri udovice: majkom i dve bake. Posle osnovne škole nije imao uslove da nastavi školovanje, pa je uz rad vanredno završio školu za bravara, a kad se vratio iz vojske nastavio je obrazovanje da bi postao – policajac.
Prva služba mu je bila 2001. u policijskoj upravi Valjevo, stanica Ljig. A onda je zbog potrebe službe premešten u Mionicu, kako s ponosom naglašava„rodnikrajvojvode Živojina Mišića”. U šali nam kaže da je planinarstvo otkrio, a o letenju maštao. Sada iza sebe već ima četiri skoka padobranom. Ali najveća strast i najvažnija obaveza sada mu je da ostvari san o crkvi ispod Čardaka. Trenutno brine kako do 30. septembra da završi put koji je proletos započet, a od sela vodi do kamena temeljca buduće crkve.
– U taj put do sada je uloženo rada i materijala u vrednosti od milion dinara. Trasiran je kilometar i po puta. Pored 60 ari koje je Božidar Vasiljević poklonio za podizanje crkve, i drugi meštani su dali od svojih njiva da bismo mogli da prosečemo put.Obavljeni su veliki radovi zahvaljujući preduzećima„Kolubara Građevinar” iz Lazarevca, „Granit peščar”iz Ljiga (u sklopu holdinga „Putevi Užice”)i drugim firmama i pojedincima koji su pomogli, naročitožiteljima sela Kadina Luka i Ba.
Ne bi trebalo zaboraviti ni vredne domaćice koje su spremale hranu za veliki broj radnika. Bila je to akcija u skladu sa idejom da ne treba samo čekati od države, već uložiti i vlastite snage – veli Mladen
Konzerva po konzerva
I crkvu će, kaže, zajedničkim snagama sagraditi, i touz brigu o očuvanju prirode. Deca će u školama sakupljati limenke, plastičnu ambalažu i stare novine, ite pare priložiti za crkvu, a očekuje se da će pomoći i oni čiji su dedovi vojevali u ovom kraju.
Kamen temeljac crkve je već postavljen i 22.novembra prošle godine osveštan, a idejno rešenje hrama i spomen-kosturnice je,kao svoj prilog, uradio naš istaknuti arhitekta prof. dr Predrag Ristić („Peđa Isus”) sa svojim sinom Savom. U porti će biti zasađeno i stablo zapis, Pančićeva omorika.
– Vojnici su, odlazeći u rat, ostavili u zavičaju svoje verenice,supruge i tek rođenu decu, koju nisu stigli da krste u crkvi, nadajući se da će se vratiti kući svojim najmilijima. Želimo da na „rovu–grobu” podignemo hram u kojem će se održavati venčanja, krštenja i svi radosni obredi naše crkve. Oni su se za to borili, i njihova će poslednja želja konačno biti ispunjena –obećava Mladen.
Njegova bratanica, rođena na dan osvećenja buduće crkve, biće prva u njoj krštena. A naš delija još nije našao izabranicu, kako reče „uprkos činjenici da ima komfornu kuću, snajke se teško odlučuju da ostanu na selu”. Doduše, ni Mladen od brojnih obaveza ne stiže da misli na ženidbu.Ali kada hram, posvećen „svetim mučenicama Veri, Nadi, Ljubavi i majci im Sofiji” bude završen, poželeli smo mu da bude prvi koji će u njemu biti venčan.
Slavica Berić
objavljeno: 12/09/2010
