Izvor: Objava, 12.Okt.2020, 17:56

ВЕЛИКА СЕОБА СРБА

У лето 1683. године, једно и по столеће после неуспеле прве опсаде, Турци су кренули да други пут опседну Беч. Турска војска, предвођена великим везиром Кара Мустафом, опсела је већ 14. јула зидине Беча. И поред храброг одбијања турских јуриша, војска цара Леополда није још дуго могла да пружа отпор из опседнутог града. После готово два месеца у помоћ је притекао пољски краљ Јан Собјески и са 20.000 својих војника поразио Турке (12. септембра).

Пораз турске војске брзо се пронео и нашао је великог одјека међу поробљеним хришћанским народима под турском влашћу. И Срби су радосно и са одушевљењем примили вест о повлачењу Турака.

Повлачење и гоњење Турака пружало је велике наде српском народу. Хришћанска војска, окупљена сада у Светој лиги (Аустрија, Пољска, Млетачка република), почела је све успешније да напредује и осваја градове. До 1686. године ослобођени су Будим, Славонија и средишњи делови Угарске.

Верујући да би у овоме рату могли да се ослободе од Турака, Срби све више прилазе аустријској војсци.

После освајања Петроварадина, аустријска војска је јула 1688. године дошла надомак Београда, у Сланкамен. Наоружани Срби из Срема и Босне све више су пристизали у Сланкамен. После готово једномесечне борбе и великих жртава на обе стране, аустријска војска је 6. септембра 1688. године освојила Београд. Пад Београда силно је одјекнуо међу поробљеним хришћанима, а Срби су се све више почели дизати на устанак. Освајањем града Сокола на Дрини и Ужица српски устаници су показали своју велику снагу, вештину и храброст.

Изгледало је да ће пад тако значајног ратног упоришта, као што је био Београд, незадрживо отворити пут ка коначном истеривању Турака са Балкана.

Узмичући пред снажним продором хришћанске војске, у којој је било све више Срба, Турци су пустошили српске крајеве. Само на путу од Београда до Ниша Турци су поубијали хиљаду двеста Срба. Турци нарочито уништавају, пљачкају, пустоше и руше српске средњовековне манастире (Дечани, Пећка патријаршија, Сопоћани, Ђурђеви Ступови, Раваница, Студеница и др.).

Патријарх Арсеније III Чарнојевић, који је у пролеће 1688. године ступио у везу са аустријском војском, морао је да се склања испред турске освете. Аустријску војску, све више попуњавану четама Срба из Србије, Босне и Херцеговине, водио је према југу генерал Енеја Силвио Пиколомини. Преко Ниша и Прокупља Пиколомини је октобра 1689. године са својим јединицама избио на Косово. Српско становништво на челу са свештенством одушевљено је дочекало хришћанску војску и Пиколоминија. Из Приштине је аустријска војска продрла до Скопља, заузела га и вратила се на Косово. Када је пао град Пећ, Пиколомини је заповедио пећким калуђерима да позову патријарха да се брзо врати у манастир.

Арсеније у међувремену беше избегао из Пећи у Никшић. Патријарх, који је у очима Аустријанаца и стварно имао највећи углед код српског народа, врати се у Пећ, одакле оде у Призрен да 6. новембра 1689. свечано поздрави Пиколоминија.

Дочек је био свечан. Око шест хиљада људи предводио је патријарх са крсташем барјаком уз клицање народа и троструко пуцање из пушака. После неколико дана генерал Пиколомини је умро од куге.

Крајем 1689. године велики везир постаје енергични Мустафа-паша Ћуприлић, који је својим војничким и државничким способностима повратио борбену снагу турској војсци. Нагли преокрет је настао почетком јануара 1690. године код Качаника, на југу Косова поља, када су Турци победили аустријску војску. После пораза код Качаника Аустријанци, који су изгубили неколико команданата, почели су да се повлаче на север и за десет дана су напустили цело Косово. Српском народу и патријарху сада је претила освета Турака. Патријарх је одлучио да мора бежати на север, те се са драгоценостима и товарима и једним делом калуђера упути преко Новог Пазара и Студенице у Београд. Са њим је на север, према Београду, кренуло 30.000 српских породица. Српски народ, свештенство и устаници носили су са собом мало покретне имовине, књиге, мошти народних светитеља и друге светиње.

Већи део српског народа који је остао на Косову и у Старој Србији уопште био је препуштен убијању, мучењу и насиљу. Градови, манастири и имања спаљивани су, пустошени и пљачкани.

Српске избеглице слиле су се марта 1690. у Београд и околину. У метежу рата и повлачењу избеглице је у Београду дочекала глад. У Београду је било јасно да се избегли Срби овде неће моћи задржати, већ да ће морати да пређу реку Саву, и стога су послали свога представника у Беч да затражи од цара да Србима призна црквену аутономију, што је и учињено актом од 21. августа 1690. После тога, крајем септембра и почетком октобра 1690. године, док су Турци били надомак Београда, избегли Срби прешли су на леву обалу Саве. Са њима су били и Арсеније Чарнојевић, више свештенство, монаси и капетани.

Крећући се на север кроз непознату панонску равницу, избегли српски народ ишао је у сусрет новим материјалним, али и духовним невољама. Срби су се населили у Бачкој, Барањи и Славонији. Поједина српска насеља допирала су на северу све до Будима и Сентандреје која је ускоро постала културни центар Срба у Угарској.

Док је Арсеније Чарнојевић у угарским крајевима настављао борбу за права српског народа у новој држави, у опустошеном старом завичају ипак је почео да се обнавља духовни живот, и већ 1691. године по жељи Турака за патријарха је изабран Грк Калиник.

Зараћене стране окончале су шеснаестогодишњи рат уговором о миру у Карловцима 1699. године. Потписивање уговора значило је крај великог рата, али не и престанак невоља и борбе српског народа за опстанак и у старом завичају и у новим крајевима.