Izvor: Objava, 28.Jun.2019, 20:24   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ЖАН-ЖАК РУСО

Жан-Жак Русо, уз Волтера, био је најзначајнији филозоф француског просветитељства. На основу тога, могло би се закључити да га треба назвати проповедником разума. Али ништа не би било даље од истине, јер га је Русо суштински превазилазио. Чист разум није био за њега, као човек сувише је нагињао чувствима. У Русоовом делу, више него код иједног другог филозофа, огледају се претерана осећајност и неуредан живот његовог творца, најемоционалнијег од свих великих филозофа.

Пре него што се муњевито прославио у својој тридесет седмој години, већ је за собом имао буран живот. Рођен је 28. јуна 1712. у Швајцарској, у Женеви. Детињство му је било несрећно. После ране мајчине смрти испрва се о њему старао отац, сиромашан часовничар који је, оптерећен породицом, окружен бедом и невољом, морао зарађивати још и као наставник играња. Отац је младог Русоа рано увео у свет литературе и касније свог сина поверио једном калвинистичком свештенику, а сам напушта Женеву због некакве своје свађе и одлази у Лион. Најзад су Русоа дали на занат једном бакроресцу. Као шеснаестогодишњак је побегао оданде. У Конфињону, оближњем месту, срео је једну имућну жену, неколико година старију од њега. Она му је постала замена за мајку и љубавница. Под њеним утицајем, прешао је из калвинистичке вере у католичанство. Али напустио ју је после тринаест година, 1741. отишао у Париз и следеће године тамо упознао Дидроа и енциклопедисте, али се убрзо с њима разилази. Објавио је своје прве списе из области музичке теорије и радио као секретар француског посланика у Венецији. После четрнаест месеци службовања посвађао се с послаником и, унаточ стечених љубавних веза с двема Венецијанкама, вратио се у Париз. По повратку у француску престоницу, упознао се с Терезом Лавасер, собарицом у једном хотелу, којом се оженио тек после двадесет година заједничког живота, као педесетшестогодишњак. Из те везе, у међувремену се родило петоро деце, а Русо их је све послао у сиротиште да буду одгајана. Тешко је поверовати да тај исти Русо у каснијим списима нашироко описује своје несрећно детињство, а да ће његов "Емил" постати једно од најутицајнијих дела педагошке литературе.

Најзад се преконоћ прославио списом који је предао као одговор на наградно питање Академије у Дижону. Академија је тражила оглед на тему "у којој су мери уметност и наука допринели побољшању морала". Русо је својим делом "Расправа о наукама и уметностима" дао изненађујући одговор да уметност и наука уопште нису допринели побољшању морала - односно друштва - и чак их је прогласио за знаке друштвеног пропадања. Уметност и наука су ту само да нечасно прикрију друштвене неправде. Да је човек слободан, као што је по природи, сви људи би били једнаки и никоме не би биле потребне уметност и наука. Русо је закључио да су "простодушност, невиност и сиромаштво" једине врлине "које нам пружају срећу". Добио је прву награду.

Већ овде одзвања мисао водиља која ће се провлачити кроз цело Русоово дело и која се стално доводи у везу с његовом филозофијом: натраг ка првобитном стању и једноставности заједничког живота у природи - повратак природи!

О Русоовом спису се расправљало нашироко и надугачко. Најзад су господа из Академије у Дижону поставила друго наградно питање. Питали су како је настала неједнакост. Је ли установљена већ у природи? Русо је одговорио новим делом "Расправа о пореклу и основама неједнакости међу људима". У њему је истакао разлику између биолошко-природне и политичко-моралне неједнакости. Док је прва природно дата и подразумева здравље, телесну снагу, психу и старост, она друга је човеков производ. Русо је говорио о природном стању које је човек давно напустио. Оно је период хармоније и склада с природним силама. Тада, у природном стању, према Русоу, није било језика, већ само анималне љубави, није било угњетавања. Како је изгубљено то првобитно стање? Русо је одговорио: "Први који је дошао на мисао да огради комад земљишта и да каже: 'ово је моје' и који је уз то нашао довољно наивне људе да му то поверују, био је прави оснивач грађанског друштва." Дакле, према Русоу, приватно власништво поделило је људе на богате и сиромашне, а власт их је раздвојила на јаке и слабе. Како би се могла превазићи беда у друштву?

На то питање Русо је одговорио књигом "О друштвеном уговору", објављеном 1762. Ово дело почиње славном реченицом: "Човек је рођен слободан, а свуда је у оковима." За Русоа то није била само констатација, него задатак да уклони неслободу. Русо је допуштао да је за савремене људе неопходна извесна државна власт, али она се мора довести у склад са човековом природном слободом. Из тога је извео закључак да држава може да се заснује само нагодбом, дакле сагласношћу свих. Та нагодба је друштвени уговор који се, као народна воља, утврђује гласањем. Оно што одлучи већина има да буде заједничка воља којој сви морају да се приклоне, а она води до "друштвеног уговора" кроз који настаје држава. Па премда, у крајњој линији, Русоов Друштвени уговор даје политичком телу власт над свим његовим члановима, људска бића имају као људи своја индивидуална права, па им ни суверен не може наметнути нешто бескорисно: "Суверен не може наметнути својим поданицима никакве окове који заједници нису од користи, нити може желети да то учини." Што се тиче облика владавине, Русо мисли да је демократија најбоља у малим државама, аристократија у средњим, а монархија у великим. Мале су, међутим, државе, према Русоу, боље, већ и зато што омогућују практичко и реално спровођење демократије. Под демократијом Русо мисли непосредно учешће свакога грађанина у управљању, а пошто мисли да је то немогуће у великој држави (у оквиру које представничку владу назива "изборном аристокрацијом") његове симпатије остају на страни мале, градске државе.

Исте године кад и "О друштвеном уговору", објављена је и Русоова књига "Емил". И "Емил" је постигао сензационалан успех. Сасвим у духу раније изнесених мисли, Русо тврди да се људи рађају добри, али их квари друштво. Да би се ово спречило, Русо се залагао за васпитање које ће децу што је могуће више ослобађати од наопаког света одраслих. Парламент у Паризу наложио је једном џелату да јавно спали књигу, а Русо је морао да бежи. Његов пријатељ Дејвид Хјум примио га је у Великој Британији. Али Русо се убрзо прометнуо у трагичну фигуру. Са својим ривалом, Волтером, одавно је раскрстио: "Мрзим вас!" Сада се посвађао и с доброћудним Хјумом. Русо је свугде видео заверу против себе. Одраније је био ексцентричан, а сада је постао прави чудак. Презирући цивилизацију и раскош и ударајући на њих јавно, носио је, као и због своје болести мокраћног система, широко, тобоже "просто" јерменско одело, у ствари раскошно и театарски упадљиво: извезени зубун, свилени кафтан, шарен појас и шубару. На бројним сликама је приказан с том шубаром. Најзад је душевно поремећен, сиромашан и огорчен, потиштен и усамљен, преморен стварним и фиктивним прогонима, умро 2. јула 1778. у местанцу Ерменонвил, десетак километара од Париза.

Постхумно је објављена Русоова аутобиографија "Исповести", у којој је с немилосрдном отвореношћу говорио о свом животу и љубавима, свађама, крађама, лажима, тежњама и поступцима. Међу мање познатим областима његовог стваралаштва јесу његова достигнућа као композитора (као што је опера изведена у Версају 1745), његови радови о ботаници, науци коју је обожавао, као и његов роман о страсној и забрањеној љубави "Јулија или нова Елоиза" (1761).

Иако је рођен у Женеви, Русо се сматра једном од најзначајнијих личности Француске, која је имала огроман утицај на Француску револуцију 1789. Теме његове политичке филозофије - потреба за слободом, братством и једнакошћу - постале су парола револуционара у напорима да искорене привилегије и доминацију аристократије. Године 1794. његови посмртни остаци пренети су у Пантеон, где су сахрањени многи француски великани.