Izvor: Objava, 12.Jan.2019, 14:39

АМЕРИЧКИ ИНДИЈАНЦИ

АМЕРИЧКИ ИНДИЈАНЦИ

Нови свет, кад је у њега стигао Колумбо (1492), био је насељен милионима људи, за које тај континент свакако није био нови. Наиме, први становници Северне Америке су дошли из Сибира преко Беринговог мореуза пре више од десет хиљада година. Ти народи су се бројно повећали и прилагодили различитим природним срединама ширећи се по америчком континенту све до Огњене земље. Ђеновски морепловац назвао је становнике острва на коме се искрцао Индиос. Отада се увек употребљавало име "Индијанци" које и данас, погрешно, обједињује народе и цивилизације, који су међусобно врло различити.

Најнасељенија подручја америчког континента била су она где су цивилизације Маја, Астека и Инка засновале своја велика царства, на територијама које данас одговарају Мексику и Перуу.

За разлику од јужних царстава, народи Северне Америке били су територијално распрострањенији (на подручју Сједињених Америчких Држава било је између милион и два и по милиона становника) и њихова друштвена организација није ни издалека била налик на сложене структуре народа Средње и Јужне Америке. Међу Индијанцима Северне Америке постоје четири цивилизацијске области.

На југоистоку Сједињених Америчких Држава домаће становништво, као мирољубива Пуебло племена, живело је у живописним селима, градило куће на више спратова од земље и сламе, гајило кукуруз и поврће. У шумама које су се протезале од Атлантског океана до Великих језера и Стеновитих планина живела су разна племена, међу којима и Ирокези, који су се бавили пољопривредом, ловом и риболовом. Били су опасни ратници, живели су у дугим заједничким кућама покривеним сламом, у којима је свака породица имала свој стан који је водио на заједнички ходник. На другој страни континента, на обали Тихог океана, племена, као нпр. Хаида, живела су од лова и риболова лососа и градила куће од лепо резбарених дрвених дасака. На крају, велико средишње подручје између Мисисипија и Стеновитих планина било је ловиште номадских племена чији је живот зависио од безбројних крда бизона. Били су то Индијанци из равнице - Сијукси, Чејени, Кајове, Апачи и многи други. За њих је бизон представљао право богатство, јер од њега нису добијали само храну, него су од његових костију израђивали оруђе и оружје, од његових тетива ужад, од његове коже одећу и покриваче за своја округла станишта, "тепее". У почетку су домородачка племена с атлантске обале прилично пријатељски дочекивала енглеске досељенике. Пристигли досељеници чак су успели да преживе прву оштру зиму захваљујући искључиво помоћи урођеника, па се и данас Американци присећају, на празник Дана захвалности, великодушности и солидарности коју су према њима показали "откривени" становници. Ускоро се, међутим, начин живота белих људи и домородаца показао неспојивим. Многа племена нису знала за појам власништва над земљом и урођеници су сматрали да људи припадају природи из које узимају само оно што им је неопходно за живот. Белци, који су индијанске територије желели да исуше, обрађују и култивишу, често су сматрали Индијанце дивљацима чији је живот био вредан једва колико и живот животиње. Тако су претњама, масакрима, ратовима и уговорима белци мало-помало заузели земљу на којој су Индијанци ловили или гајили пољопривредне производе.

Урођеничка племена била су подељена на мале групе, од којих је свака водила независан живот. Она су се дакле тешко могла да се уједине да би се одупрла добро наоружаним досељеницима, који су били све бројнији и све боље организовани.

Међу Индијанцима је владала нека врста савеза: моћни савез Ирокеза, који је уједињавао пет племена смештених на данашњем подручју америчких савезних држава Њујорка и Пенсилваније, могао је готово равноправно да разговара са белцима читав XVII и већи део XVIII века, тргујући кожама и обављајући важну улогу војних савезника Британаца против Француза за превласт у Америци. Амерички рат за независност означио је крај Савеза, чија су се племена поделила између лојалности Великој Британији, подршци америчким колонијама и неутралности. Године 1830. амерички Конгрес је одобрио закон о пресељењу Индијанаца. Таква одлука требала је да реши "индијанско питање" присиљавајући сва племена да се повуку западно од реке Мисисипи. Та мера је довела до хиљаде жртава у сукобима до којих је долазило приликом присилног протеривања Индијанаца.

Године 1848. у Калифорнији је откривено злато и убрзо су каравани са трагачима прелазили преко земље која је законом и уговорима била намењена Индијанцима. Мало касније први белци почели су да се насељавају на пашњацима и као последица тог насељавања, крда бизона и остале дивљачи почела су да се смањују. Године 1850. било је још увек најмање 50 милиона бизона. Године 1885, после немилосрдног лова белих ловаца, бизони су били готово истребљени. Традиционални лов више није могао да задовољи животне потребе Индијанаца из равнице и многи од њих морали су да се повуку у потрази за храном, због међусобних сукоба између племена и насељавања белаца. У последњој фази оружаног отпора Индијанци, мада на измаку снага, успели су да нанесу неколико тешких пораза америчкој војсци, као онај у бици код Литл Бигхорна 1876, где је погинуо генерал Кастер.

Најзад, преостали Индијанци морали су да прихвате живот на подручју које им је доделила влада, тј. у резерватима. Више него оружје белаца поразио их је нестанак бизона и изградња путева и железнице, који су учинили њихов начин живота немогућим. Њиховом проређивању допринели су, сем тога, алкохолизам и болести које су донели белци, а од којих нису могли да се одбране.