Izvor: Novine novosadske, 05.Avg.2012, 18:35   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Tatoo-manija na novosadski način

Sve se traži – od “Ružo, volim te” do savremene umetnosti Činjenica je da tetoviranje više ne predstavlja zanat gde tehničari na telo prenose šablonske motive ili dekadentne slogane (JNA, “Ružo, volim te”, sidro…) namenjena uskim grupama, već primenjena umetnost sa potpisom renomiranih likovnih slikara koja više nije “bauk”. Kako za Novine novosadske kaže menadžerka “Be beauty” studija Sanda Grbić, kao što je nekada bilo “in” i stvar prestiža imati dobre >> Pročitaj celu vest na sajtu Novine novosadske << slike na zidovima, tako se danas telo tretira kao platno i pokretna galerija.
- Estetika je zamenila neukus, a majstori “prepisivače”, kojima su od mašte i znanja potrebniji šabloni. Trudimo se da takve trendove donesemo i u svest Novosađana i mislim da u tome uspevamo – kaže Grbićeva.
Hoću baš kao JK!
Prema rečima Grbićeve, klijentela se grubo može podeliti u nekoliko različitih kategorija.
Postoje ljudi koji na svom telu žele da ovekoveče uspomenu na događaj koji im je bitan, bilo da je reč o lepim ili ružnim trenucima. Oni su, generalno, zahvalni za saradnju, sigurni i redovno zadovoljni tetovažama. Takođe, postoji grupa ljudi koja prosto ceni umetnost, što je relativno nova kategorija, pa se tako i odnosi prema tetoviranju. Posebnu grupu ipak predstavljaju oni koji vole da su “trendi”, pa se masovno “štancaju” kineska slova i kaligrafija

– kaže Grbićeva i dodaje da, nakon što se neka estradna zvezda pojavi sa novom tetovažom, u naredna dva meseca redovno sledi navala Novosađanki koje “hoće baš to i baš na tom mestu”.

Gastarbajteri ruše stereotipe
Pored kamenih lavova, novih modela „mečki“ i prakse da kuća mora biti makar „pedalj“ viša od komšijske, naši pečalbari doneli su od „preko“ i savremenija shvatanja, pa se neretko dešava da gospođe od 60 i kusur godina „nabace“ tetovažu preko celih leđa i ponosno je prošetaju gradom. Grbićeva tvrdi da je i ova praksa doprinela popularizaciji tatu umetnosti i razbijanju predrasuda po kojoj su šare na telu isključivo oznaka pripadnosti krimogenim sredinama ili neukusni hirovi mladih delikvenata. – Mi radimo već 15 godina, praktično smo pioniri, borili smo se protiv predrasuda, radili na edukaciji… Nailazimo često na tipična pitanja, tipa „kako će mi to izgledati kada budem imala 65 godina“. E, pa, kada budeš imala 65 godina, nećeš otkrivati leđa i oblačiti minić, a ti razmisli šta time dobijaš do tada, moj je standardan odgovor – kaže Sanda Grbić i ističe da su Novosađani poslednjih godina počeli da shvataju tetovaže ne samo kao nešto “normalno”, već i kao vid umetnosti.

Mastilom „kupuju“ samopouzdanje
Naša sagovornica ističe da svaka mušterija dolazi sa pričom da tetovažu radi samo zbog sebe, ali da je razlog „šaranja“ tela zapravo reakcija okoline i status u društvu.
- U tome ne vidim ništa loše, jer tetovaže grade samopouzdanje, dovoljno je da neko primeti lep rad na vama ili da mu se učinite zanimljivim, pa će vam prijati. Lepo je šetati okolo sa shvatanjem da si hrabar i da rušiš predrasude. Istina, ima i ekstremnijih slučajeva, gde mladići tetoviraju na ramenu zmajeve ili lavove, želeći da se predstave kao opasni i jaki, a da to pritom nisu – kaže Grbićeva.
Kvalitet formira cenovnik
Kako Grbićeva kaže za naš list, cena tetovaže varira od afirmisanosti umetnika, a „štedljivi“ klijenti neretko zbog dvadesetak evra razlike lupaju glavu godinama.

- Ono što je na prvu loptu jeftinije, često na duže staze ispadne preskupo. Što je bolji majstor, to je cena veća, a jeftiniju prođu mušterije imaju kod onih koji se tek probijaju i etabliraju na tatu sceni. Ipak, mi se trudimo da naš cenovnik prilagodimo realnoj platežnoj moći, jer ne želimo da klinci na svoje telo nanose estetski nekvalitetne radove, u nesterilnim uslovima i rizikuju i zadovoljstvo i zdravlje – kaže Sanda Grbić. Ona dodaje da njen studio povremeno organizuje i škole i kurseve za mlade umetnike, kako bi dobili što više smernica i praktičnih saveta pre nego što se upuste u dalji biznis.
Tomislav Lovreković
Edukovali i inspekcije
 - Kada je naš studio počeo sa radom, ono čime se bavimo nije bilo registrovano ni kao delatnost, a inspekcije nisu znale kako da kontrolišu sanitarne uslove, ispravnost naše opreme i sam naš rad. Vremenom, učili smo zajedno, u neku ruku smo ih i edukovali. Inače, danas materijalom snabdevamo ceo prostor bivše Jugoslavije, ali dok pravne stvari nisu došle na svoje, svi smo pomalo osedeli – priča kroz smeh Grbićeva.

Nastavak na Novine novosadske...