Izvor: Politika, 06.Feb.2011, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregovori vlasti i opozicije
Istorijski dijalog još nije rešio ključno pitanje da li Hosni Mubarak treba odmah da se povuče, jer mnogi ne veruju „debelim mačkama“
Od našeg specijalnog izveštača
Kairo – Obazrivo otvarajući šansu političkom izlazu iz najozbiljnije krize režima u tri decenije, najuticajnija opoziciona snaga u Egiptu prihvatila je u nedelju da sedne za sto s potpredsednikom Omarom Sulejmanom kako bi utvrdili u kojoj je meri vlast spremna da prihvati >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zahteve onih koji već 13 dana traže ostavku predsednika Hosnija Mubaraka.
U istorijskom dijalogu, sem predstavnika Ikvan muslimin, Muslimanske braće – duže od pola veka zabranjene ali tolerisane stranke – učestvovala je još liberalna partija Vafd, levičarski Tagamu i članovi komiteta grupa mladih koji i dalje ne napuštaju kairski trg Tahrir.
Neke stranke odbile supregovore dok Mubarak ne ode s vlasti.
Iako je portparol Vlade Magdi Radi izjavio da je postignut dogovor o formiranju komisije „kako bi se proučile i predložile ustavne promene i neophodni zakonski amandmani do prve nedelje marta” – u kojoj bi učestvovalo sudstvo i izvestan broj političara – predstavnici Muslimanske braće i dalje sumnjaju u dobru volju vlasti.
Opozicija kao i demonstranti i dalje zahtevaju da se 82-godišnji Mubarak odmah povuče.
Opozicija takođe zahteva slobodu štampe, oslobađanje uhapšenih tokom antivladinih protesta i ukidanje zakona o vanrednom stanju koje je u Egiptu na snazi od ubistva predsednika Anvara el-Sadata 1981, kada je Mubarak preuzeo vlast.
Vojska, bez čije podrške nema rešenja, pojačala je u međuvremenu pritisak na demonstrante da se povuku s Tahrira na kome su protivnici Mubarakove vlasti – u manjem broju nego proteklih dana – održali komemoraciju za oko 300 žrtava nezapamćenih nereda u novijoj istoriji zemlje.
„Bože blagoslovi mrtve“, uzvikivao je sveštenik hrišćanskih Kopta koji čine desetinu od 80 miliona Egipćana. Držeći u ruci Kuran, muslimanski šeik je u znak solidarnosti ponavljao: „Mi smo jedna ruka“.
Ništa još nije gotovo jer čvrsto jezgro demonstranata i opozicije ne odustaju od zahteva da se Mubarak odmah povuče. Ukoliko se to ne dogodi, upozorava Mohamed el-Baradej, glasnogovornik opozicije, moglo bi da dođe do pojačavanja protesta.
„Ne bih voleo da vidim da se ova prelepa mirna revolucija pretvori u krvavu revoluciju“, kaže Baradej.
Nije gotovo, ali znaci smirivanja u najvećem gradu arapskog sveta su tu. Dugi redovi pred otvorenim bankama, isključeni monitori po čajdžinicama i kafeima koji su do juče non stop pratili dramu.
Uz takav obrt odustao sam od odlaska na Trg Tahrir i reporterske razgovore s demonstrantima zamenio onim što se zove analitičkom salonskom debatom.
Napukle glasove nezadovoljnika s Tahrira, u luksuznom stanu, zamenio je servilan glas Martina, hrišćanina s juga Sudana, koji tiho pita da li sam za crveni ili crni „Džoni Voker“.
Raznolika koalicija koju gotovo dve nedelje okuplja želja da Mubaraku vidi leđa, svedena je na domaćicu, Egipćanku aristokratskog porekla, njenu takođe bogatu prijateljicu koja je u biznisu tekstila, profesora Američkog univerziteta u Kairu i diplomatu koji bi, kao i svi, želeo da protumači dramatične događaje donedavno stabilnog središta arapskog sveta.
Mubarak po svemu sudeći ostaje. Američki emisar Frenk Vizner potvrdio je da predsednik ostaje do izbora u septembru, kada će se povući kao što je sam ranije najavio.
Domaćica: – To je pitanje časti, ne samo njegove već i armije koju predstavlja. Odoleo je pritisku ulice pa i Zapada. Sačuvao je dostojanstvo i pokazao da je Egipat velika zemlja s kojom ne može tek tako da se igra.
Mubarak mora da ostane da bi sačuvao zajedništvo zemlje. Mi smo čudan narod. Oni koji su se tukli na Tahriru su i jedni i drugi Egipćani. To ne sme da se ponovi. Samo on to može da spreči dok se situacija ne stabilizuje. Zaboravite one koji ga pred stranim TV kamerama pljuju. Većini Egipćana se ne dopada kada vređaju predsednika.
Profesor: – Posle svega što smo videli moraće da se pojave novi lideri koje još ne znamo. Trebaće pet-šest meseci, a dotle je najbolje da pregovore sa opozicijom predvodi (generalni sekretar Arapske lige i bivši šef egipatske diplomatije) Amr Musa.
Diplomata: – Musa će se u predsedničku trku uključiti samo ako zna, pod A, da će pobediti jer ga, pod B, zanima samo da bude broj jedan.
Domaćica: – Obrazovani sloj ne želi Musu. Ne žele ga ni mladi. On je potrošen. Halas. Dosta.
Diplomata: – A šta je s Mohamedom el-Baradejom?
Domaćica (energično): – On je g.... On ne poznaje Egipat. On sklerotično ne shvata da ovde moraju da slede ozbiljne promene.
Prijateljica: – Moraće da se menja. Pitala sam svojevremeno američkog ambasadora zašto Amerikanci pomažu da bogati, mi koji sebe nazivamo „društvo“, budu tako povlašćeni, da imaju svoja izolovana naselja, vile, bazene, golf terene. Znate šta je rekao: „Prvo ćemo podizati i stvarati bogate a onda podizati druge“. To se nije dogodilo. Zaboravili smo na milione pritisnute nezaposlenošću, korupcijom, silom.
Profesor: – Scenario broj 1 se ostvario. Mubarak je najavio da za devet meseci ide i da nema šanse da ga nasledi sin Gamal. Dvojici svojih najpoverljivijih ljudi, potpredsedniku Omaru Sulejmanu i premijeru Ahmedu Šafiku, poverio je da otvore put mirne tranzicije vlasti. Postoji i scenario broj 2: da se sada povuče u svoju volu u Šarm el-Šeiku i da tamo sedi kao neki počasni predsednik.
Domaćica: – Nikako. On mora da ostane u (kairskoj rezidenciji) Heliopolisu. Vojska hoće da on nadgleda tranziciju. Većina Egipćana misli isto tako. Zar ne vidite da to hoće i Amerikanci. Da još bude tu sa svim počastima i stražama.
Profesor: – Bolje ne gledajte mnogo televiziju. Amerikanci javno pričaju jedno, a rade drugo. Moraju da smire Izrael koji je u strahu od toga da Muslimanska braća ne preuzmu kontrolu vlasti.
Prijateljica: – Da, da. Moj sin se u petak vratio s Tahrira razočaran što je na ulici sve više islamista koji pokušavaju da nam otmu, da nam ukradu revoluciju koju su počeli mladi, sekularna viša klasa i umereno islamska srednja klasa.
Profesor: – Niko sa sigurnošću ne zna da li Amerikanci ovde žele stabilnost ili haos.
Prijateljica: – Slušajte. Ljudi su se oslobodili straha, ali najveći problem je što i dalje ne veruju ovim novim obećanjima. Jutros sam išla da ponovo otvorim svoju fabriku u naselju „6. oktobar“. Svi radnici su srećni što se dogodila revolucija. Oni sve znaju. Ali ne veruju ljudima koje je Mubarak sada izbacio u prvi plan. Debele mačke su otišle, nove debele mačke će doći.
Mnogo toga je i dalje nepoznato. Mnogo je ovakvih ručkova tokom kojih se prevrću iste teme. Mnogo je i vatrica po kairskim ulicama uz koje se, kada smrkne, razgovara o tome šta će biti.
Njih četvorica u prljavim galabijama, glava zamotanih u vunene čalme i u sandalama na bosu nogu, pažljivo zure u Basama koji mi na njima nerazumljivom jeziku obrazlaže svoje viđenje situacije.
Basam je elektrotehničar, ima 34 godine i kaže da se sa ženom, ćerkom i sinom spremao da u potrazi za poslom ode za Dubai.
„Izbila je revolucija i odustao sam. Verujem da će se ovde stvari promeniti.“
Revolucija rastućih očekivanja? Ili revolucija koja će, kao i mnoge, pojesti svoju decu?
Ko zna. Ostavljam Egipat s mnogo neodgovorenih pitanja. Ono što znam, ostavljam zemlju u kojoj sam svojevremeno živeo pet godina koja više nikada neće biti ista.
Boško Jakšić
objavljeno: 07.02.2011
.jpg)
