Izvor: Vostok.rs, 30.Nov.2023, 23:44
Ceo govor Lavrova: NATO i EU izvršile agresiju, otele Kosovo i uništile OEBS
Gospodine predsedavajući,
Gospođo generalni sekretaru,
Kolege,
Za nešto više od godinu dana biće pedeseta godišnjica Završnog akta iz Helsinkija. S tim u vezi, sa žaljenjem moram da priznam da se OEBS približava toj godišnjici u žalosnom stanju, a njegove perspektive ostaju nejasne.
Nakon završetka Hladnog rata i sa njim povezane ideološke konfrontacije, ukazala se istorijska šansa da se ujedinjujući potencijal OEBS-a maksimalno iskoristi i da organizacija postane platforma za najširu panevropsku saradnju i centralni element u formiranju inkluzivne arhitekture jednake i nedeljive bezbednosti u Evropi i evroatlantskom regionu, u sve tri dimenzije.
U okviru vojno-političke „korpe“, države učesnice su usvojile niz temeljnih dokumenata, koji imaju za cilj stvaranje Evrope bez linija podele – u najširem smislu te reči, a takođe predviđaju neprihvatljivost jačanja sopstvene bezbednosti na račun bezbednosti drugih. Među njima su Pariska povelja za novu Evropu (1990), Povelja evropske bezbednosti (1999) i Astanska deklaracija (2010).
Rusija je, sa svoje strane, uložila sve napore da ostvari gorepomenute plemenite ciljeve. Upravo na to su i bile usmerene naše brojne inicijative, uključujući zaključivanje Ugovora o evropskoj bezbednosti i stvaranje zajedničkog bezbednosnog prostora zasnovanog na saradnji.
Nažalost, zapadne političke elite, koje su sebi prisvojile pravo da odlučuju o sudbinama čovečanstva, napravile su kratkovid izbor ne u korist OEBS-a, već u korist NATO-a. U korist filozofije obuzdavanja, geopolitičkih igara “sa nultom sumom” i logike gospodar-sledbenik. Jedna od ključnih komponenti te linije bila je nepromišljena ekspanzija bloka na Istok, koja je počela nakon raspuštanja organizacije Varšavskog ugovora. Iako je, kako se činilo, kraj bipolarne konfrontacije lišavao Severnoatlantsku alijansu smisla postojanja.
Države NATO i EU su svojim rukama uništile vojno-političku dimenziju OEBS-a. NATO je 1999. godine izvršio akt gole, brutalne agresije na Jugoslaviju, članicu OEBS-a i UN. Kosovo je 2008. godine, uz kršenje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN i principa nepovredivosti granica u Evropi sadržanog u Završnom aktu iz Helsinkija, oteto od Srbije bez ikakvog referenduma.
Iste NATO države koje su učesnice OEBS-a su na samitu alijanse u Bukureštu 2008. godine „mamile“ članstvom Tbilisi i Kijev. Cilj je bio jednostavan i nepretenciozan – nahuškati ih na Rusiju. Sakašvili, koji je došao na vlast kao rezultat „revolucije ruža“ koju je podržao Zapad, odmah je iskoristio kart-blanš koji mu je dat u Bukureštu – avgusta iste 2008. godine, on je naredio bombardovanje gradova Južne Osetije i napad na položaje mirovnjaka koji su tamo bili uz saglasnost OEBS-a. Tu provokaciju su pripremile SAD, koje su u Gruziji pokrenule svoj program „Obuči i naoružaj”. Čemu ga je Vašington „naučio“, Sakašvili je poslušno izvršio.
Da bi se stvorio antiruski placdarm u Ukrajini, bilo je potrebno mnogo više – krvavi puč 2014. i osam godina kaznenih operacija protiv stanovništva Donbasa uz podsticaj Zapada i kršenje „Paketa mera“ iz Minska koji je odobrio Savet bezbednosti UN. Želim još jednom da podsetim na cinična priznanja bivše nemačke kancelarke Angele Merkel, kao i bivših predsednika Francuske i Ukrajine Olanda i Porošenka, da su im Minski sporazumi bili potrebni ne radi mira u Ukrajini, već samo da bi se režimu u Kijevu obezbedilo vreme da izgradi svoje vojne kapacitete protiv Rusije.
Među osujećenim pokušajima da se akutni problemi našeg kontinenta reše na principima OEBS-a je i „memorandum Dmitrija Kozaka“, koji je mogao pouzdano da reši situaciju u Moldaviji još pre 20 godina. Brisel NATO-a i EU je tada bezobzirno minirao dokument, koji su već parafirali Kišinjev i Tiraspolj. Sada ubijaju i format „5+2“ – poslednje što je ostalo od zajedničkih napora za rešavanje pridnjestrovskog problema.
U stvari, Moldaviji je suđeno da postane sledeća žrtva u hibridnom ratu koji je Zapad pokrenuo protiv Rusije. Svaka zemlja u kojoj su sada aktivni zapadni emisari, fondovi i tzv. NVO, treba da se zabrine.
Članice NATO-a su, na podsticaj SAD, blokirale stupanje na snagu Sporazuma o prilagođavanju Ugovora o konvencionalnom naoružanju u Evropi i ignorisale konkretne ruske predloge za obnovu održivosti režima kontrole konvencionalnog naoružanja u Evropi. Amerikanci su svojim delovanjem „sahranili“ Ugovor o otvorenom nebu i obezvredili niz drugih fundamentalnih dokumenata usmerenih na jačanje međusobnog poverenja u oblasti bezbednosti.
Prave namere zapadnih političara ponovo su otkrivene kada su Vašington i Brisel u decembru 2021. odbacili predloge koje je Rusija iznela za pravno obavezujuće bezbednosne garancije u Evropi. Nisu hteli čak ni da razgovaraju sa nama. Na moju poruku ministrima spoljnih poslova SAD i zemalja članica NATO-a od 28. januara 2022. godine, sa molbom da odgovore na pitanje „Kako tumačite obaveze preuzete na samitima OEBS-a da ne jačate sopstvenu bezbednost na račun bezbednosti drugih?” niko od njih nije ni odgovorio. Umesto toga, poslati su nam prazni „papirići“ od spoljnopolitičke službe EU i generalnog sekretara NATO, kojima poruka nije ni bila upućena. Suština stava Zapada: baš ih briga šta su njihovi predsednici i premijeri potpisali u OEBS-u, pravne garancije bezbednosti može da pruži samo NATO. Eto tako se grupa zemalja na čelu sa onom „izuzetnom“ silom, odnosi prema našoj organizaciji, koju očigledno više ne poštuje.
Ništa manje tužna nije situacija u „drugoj korpi“ OEBS-a. U nastojanju da sruše rusku ekonomiju, SAD i njihovi evropski sateliti uveli su hiljade sankcija pritiv Rusije, čime su stavili tačku na široku praktičnu saradnju između Istoka i Zapada u našem nekada zajedničkom regionu. Kijevski režim – to je investicija Vašingtona u svoje sebične interese obuzdavanja Rusije i rešavanja sopstvenih problema na račun drugih, uključujući i eliminaciju ekonomskih konkurenata, pre svega u licu Evropske unije. Bez obtira na sve, EU nastavlja da poslušno igra dodeljenu joj nezavidnu ulogu, podnoseći glavni teret posledica ukrajinske avanture SAD i ponizno napuštajući oblike ekonomskog partnerstva koji su decenijama obezbeđivali prosperitet Evropske unije. Stiče se utisak da je EU napustila prvobitne ciljeve svojih kreatora da poboljša blagostanje građana zemalja članica i pretvorila se – u velikoj meri naporima briselske birokratije – u agresivan geopolitički projekat.
Govoreći o sudbini OEBS-a, ne možemo a da se ne zadržimo na ljudskoj dimenziji. Ta „korpa“ je bila ispunjena velikim setom obaveza (to posebno naglašavam) svih zemalja učesnica.
Međutim, i tu se pojavljuje problem ravnopravnosti i objektivnosti. ODIHR je, bez ikakvih pravila i procedura, fokusirao svoj rad isključivo na zemlje „istočno od Beča”. Posmatrači OEBS-a idu na izbore sa unapred pripremljenim zaključcima. Istovremeno, ODIHR zatvara oči pred brojnim kršenjima ljudskih prava na Zapadu. „Moskovski mehanizam“ sa angažovanim stručnjacima takođe vredno ispunjava političke narudžbine. Predstavnik za slobodu medija ćuti kada su represirani nezapadni mediji.
Više godina ne možemo da se dogovorimo o dnevnom redu sastanka za razmatranje ljudske dimenzije, uključujući i zato što neke delegacije uporno sprečavaju da se u njega uključi problem neonacizma. I to u situaciji kada u Evropi, pre svega u Ukrajini i baltičkim državama, dolazi do bujanja nacističke ideologije i prakse i drugih oblika rasne i verske netrpeljivosti. Tamo hvale Hitlerove kolaborante, ruše spomenike oslobodiocima i zakonski propisuju te zločinačke radnje.
Neonacistički režim koji je na vlasti u Kijevu „nadmašio“ je čak i baltičke zemlje svojim akcijama zakonskog iskorenjivanja svega što je rusko. Negira se samo postojanje Rusa, njihov odlučujući doprinos istoriji Ukrajine. Ljudima je zabranjeno da komuniciraju, čitaju i uče na svom maternjem jeziku, kao i da imaju pristup medijima i kulturi na ruskom jeziku. Činjenica ima mnogo, ali OEBS i njegove specijalizovane institucije ćute. Ćutali su i kada je kijevski režim u otvoreno diskriminatornom zakonu o „državnom jeziku“, napravio izuzetke samo za jezike Evropske unije, a ne i za ruski. Štaviše, ćutao je i „prosvećeni“ Brisel, ne govoreći ni na koji način o potrebi poštovanja brojnih konvencija UN, Uneska i Saveta Evrope, koje garantuju jednaka prava svim nacionalnim manjinama.
Ovih dana je predsednik Vrhovne rade Stefančuk „nevino“ izjavio da “nikakvih ruskih manjina” u Ukrajini „nema i ne može biti“. Po svemu sudeći, šef ukrajinskog parlamenta nikada nije pročitao sledeći tekst: „Garantovan je slobodan razvoj i zaštita ruskog i drugih jezika nacionalnih manjina; država potpomaže konsolidaciju nacije, razvoj njene istorijske samosvesti, tradicije i kulture, jezičke i verske samobitnosti svih nacionalnih manjina; nije dozvoljeno sužavanje sadržaja prava i sloboda; ne mogu postojati nikakve privilegije ili ograničenja na osnovu rase, političkih, verskih ili drugih uverenja; garantuje se se pravo obrazovanja na maternjem jeziku“. To je samo nekoliko citata iz važećeg Ustava Ukrajine, koji niko nije ukinuo i na kome se, uz aplauze Zapada, zakleo Zelenski, a pre njega Porošenko. Ali opet svi ćute – i OEBS, i Venecijanska komisija, i EU, i SAD, ne primećujući gaženje osnovnog zakona Ukrajine.
Uz to ćutanje i uz ohrabrenje Zapada, kijevski režim je pokrenuo odvratnu kampanju protiv Ukrajinske pravoslavne crkve, uključujući zauzimanje hramova, progon vernika i fizičko nasilje nad sveštenstvom.
Želeo bih da skrenem posebnu pažnju: svi ti zločini protiv ljudskih prava počeli su ne u februaru 2022. godine, već odmah nakon krvavog puča u februaru 2014. godine, kada su neonacisti preuzeli vlast, cepajući sporazum potpisan dan ranije uz garancije Nemačke, Poljske i Francuske, koje su se brzo pomirile sa tim poniženjem.
U tom kontekstu, zakletve briselskih lidera da Zelenski u svim svojim postupcima „štiti evropske vrednosti“ poražavaju svojim cinizmom. A sada još hoće da po ubrzanom postupku otvore vrata EU za kijevski režim. Što bi se reklo, “naciste primamo preko reda”. Sramno.
Postavlja se pitanje: zašto su nam potrebne manjkave institucije za ljudska prava koje se pretvaraju u oruđe onih koji su krenuli da za svoje potrebeu privatizuju sekretarijate međunarodnih organizacija? Kojim interesima panevropske bezbednosti i saradnje služi takav OEBS?
Sadašnja situacija je direktna posledica upornih pokušaja naših zapadnih suseda da obezbede svoju dominaciju, besramno koristeći OEBS za agresivno nametanje svojih uskih sebičnih interesa, namerno uništavajući fundamentalni princip konsenzusa i samu kulturu diplomatije. Svaki nepristrasni posmatrač razume da tako neće biti moguće ozbiljno i pošteno rešiti pitanja evropske bezbednosti. Međutim, zapadne prestonice sa zavidnom opsesijom „dokusuruju“ šanse OEBS-a za preporod. Već su stvorili „Evropsku političku zajednicu“ bez Rusije i Belorusije. Samim tim je na našem kontinentu povučena još jedna linija podele, koja uništava prostor OEBS-a. Inicijatori tog lukavstva bi morali dobro da razmisle o tome kakvo je njihovo čedo u odnosu na plemenite ideale kojima su se rukvodili osnivači Helsinškog procesa, pa i autori Pariske povelje za novu Evropu.
Tradicionalno je uobičajeno govore na našim sastancima završavati optimističkim, pozitivnim porukama. Međutim, sada nema posebnih povoda za optimizam. OEBS se u suštini pretvara u privezak NATO-a i EU. Organizacija je (recimo to otvoreno) na ivici provalije. Postavlja se jednostavno pitanje: da li ima smisla ulagati napore u njeno oživljavanje? Da li će ikada moći da se prilagodi objektivnim realnostima svetskog razvoja i ponovo postane platforma za razmatranje regionalnih bezbednosnih problema na osnovu principa Helsinškog završnog akta, pre svega, principa ravnopravnosti svih zemalja učesnica? Za sada je mnogo više pitanja nego odgovora.
U međuvremenu, život teče dalje. Procesi evroazijske integracije i ravnopravne saradnje zasnovane na poštenom balansu interesa razvijaju se na našem kontinentu u konstruktivnim formatima, bez obzira na sve dublje tonjenje OEBS-a u agendu konfrontacije, koja mu je nametnuta.
Izvor: srbratstvo.ru
