Izvor: BKTV News, 01.Maj.2014, 17:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Analiza: NATO – Ukrajina – Rusija
Na dan ujedinjenja Krima s Ruskom Federacijom, tokom svog obraćanja 18. marta u Kremlju, ruski predsednik Vladimir Putin je rekao “kako je Zapad u slučaju Ukrajine prešao crtu, ponašao se neodgovorno i neprofesionalno, a znali su da u Ukrajini živi nekoliko miliona Rusa, tako da se Rusija više nije mogla povući”. Ruski predsednik je pozvao Zapad da odustane od hladnoratovske retorike i poštuje nacionalne interese Rusije.
“Rusiju stalno pokušava saterati u ćošak! Činjenica je da mi imamo nezavistan stav u onome za šta se zalažemo i mi to zovemo pravim imenom. Nismo licemeri. No, sve ima svoje granice. U slučaju Ukrajine, naši zapadni partneri su prešli crtu – bili su drski, neodgovorni i neprofesionalni. Znali su da u Ukrajini i na Krimu žive milioni Rusa! Kako je moguće izgubiti politički osećaj za meru i ne predvideti sve posledice svojih postupaka? Prešli su granicu i Rusija se više nije mogla povući. Danas je nužno zaustaviti izlive besa, odustati od hladnoratovske retorike i prepoznati očitu stvar: Rusija je nezavisni, aktivni učesnik u međunarodnom životu. Ona, kao i ostale zemlje, ima nacionalne interese koji se moraju uzeti u obzir i poštovati”, rekao je tada ruski predsednik Vladimir Putin.
Iz govora Vladimira Putina kojeg je održao povodom ujedinjenja Krima s Rusijom mnogima će ostati u sećanju rečenica: “Zapad je prešao crtu!”. Ta je retorika odlika Wašingtona i svi pamtimo njihovih bezbroj “crvenih linija”, no sada je Moskva objavila svoje. Oni koji malo bolje prate međunarodnu scenu bi ih mogli nabrojati nekoliko, a Ukrajina svakako nije jedina. Kada je Putin rekao da se Rusiju “stalno pokušava saterati u ćošak”, mislio je na sve što Zapad čini još od raspada Sovjetskog Saveza, dok je Moskva uporno kroz međunarodne institucije, pozivajući se na međunarodno pravo, rezolucije Ujedinjenih nacija i Saveta bezbednosti, kroz zajednička poverenstva za saradnju i razne inicijative pokušavala objasniti – prije svega Wašingtonu – da se njeni interesi moraju uzeti u obzir i da jednostrane odluke kojima se želi ograničiti međunarodni uticaj Rusije samo vode u sukob. Budući da Zapad nije ispunio nijedno obećanje, Rusima je postalo jasno da više ne mogu imati povjerenja u Wašington, Brisel i krovnu vojno-političku organizaciju “koja štiti demokratske, civilizacijske i ljudske vrednosti” – NATO savez.
Nakon raspuštanja “Varšavskog ugovora” i pogaženog obećanja o neširenju NATO saveza na istok, jednostrane agresije Zapada 1999. na Saveznu Republiku Jugoslaviju, sporazuma o nuklearnom razoružanju nakon čega Amerika u Evropi “zbog iranske prijetnje” počinje graditi protivraketni štit, posebno nakon što je Rusija u Savetu bezbednosti podržala rezoluciju kojom je NATO savez u Libiji trebao štititi civile, a iskoristio je za svrgavanje pukovnika Muamera Gadafija – nikakvo poverenje u sporazume i dogovore sa Zapadom više nema smisla. Prevrat u Kijevu, kojem su kumovali ministri spoljnih poslova Nemačke, Francuske i Poljske, je bila kap koja je prelila čašu. Nije trebalo dugo čekati da takozvani “premijer” Arseni Jatencjuk i falangisti u Vrhovnoj Radi pokažu svoje pravo lice. Odmah su krenuli u prekrajanje zakona “koji pogoduju Rusima” i javno obznanili “kako je strateški cilj Ukrajine ulazak u EU i NATO savez”. Naravno da su to želje njihovih sponzora i nalogodavaca. Za 47 miliona Ukrajinaca kojima preti glad, nezaposlenost i dužničko ropstvo s iznosom kojeg Međunarodnom monetarnom fondu i ostalim kreditorima nikada neće moći vratiti takva “svetla budućnost” sigurno nije strateški cilj.
Danas se svi mediji fokusiraju na događaje na jugoistoku Ukrajine, što je samo epilog ove višedecenijske farse. Rusiju optužuju za uplitanje u “unutrašnje prilike susedne zemlje”, “kršenje međunarodnog prava”, “agresiju” i šta sve ne, a zaboravljaju da govor ruskog predsednika od 18.marta ima puno dublju poruku kojom je hteo naglasiti da Moskva više neće ćuteti na licemernu, agresivnu, arogantnu i ratnohuškačku politiku Wašingtona, pogotovo kada je reč o nacionalnim interesima Ruske Federacije. Ti se interesi trenutno ne pokušavaju ugroziti samo u Ukrajini i Putinov govor posvećen vraćanju Krima u okrilje ruske države je ujedno i poruka da će Moskva jednako čvrsto i odlučno reagovati u ostalim situacijama.
Ovde se treba vratiti dvadesetak godina unazad i pokušati pojasniti koje su to “ruske linije” na koje će Zapad, ukoliko ih se usudi preći, dobiti čvrst i odlučan odgovor.
“Crvene linije” Ruske Federacije
Proširenje NATO saveza na istok
Proširenje NATO saveza na istok je bila kruna pobede u Hladnom ratu protiv Sovjetskog Saveza. Obećanja koja je dobio Gorbačov nisu vredela ništa i sve što je NATO do sada ostvario, stvar je prošlosti. Sa zemljama istočnog bloka i bivše Jugoslavije koje su postale članice NATO saveza do 2009. u sedištu u Briselu nisu imali nekih većih problema ili otpora i sve je teklo po njihovom planu. Međutim, nekontrolirano širenje NATO saveza u istočnoj Evropi je posve sigurno jedna od “crvenih linija” za Rusiju. Kad se NATO približio ruskim granicama, zemlje poput Ukrajine i Gruzije su postale svojevrsne “tampon države” između Rusije i Zapada. Sjedinjene Države i njihovi saveznici će učiniti sve što je moguće kako bi u tom području povećali svoj uticaj. Jedan od načina je postavljanje marionetskih vlada, kao što se dogodilo s postavljanjem Mihaila Sakašvilija za predsednika Gruzije ili Narandžastom revolucijom u Ukrajini. Kada su Ukrajinci shvatili da Julija Timošenko samo gleda interese Zapada i da uopšte ne zna voditi državu, glasaju za Janukoviča, koji je, opet uz podršku Wašingtona i EU, svrgnut prevratom u februaru ove godine.
Širenje NATO saveza do 2009.
Kada bi Ukrajina jednog dana postala članica NATO saveza, to bi značilo radikalnu promenu u ravnoteži strateških snaga i postala bi realna pretnja ruskoj bezbednosti. U kombinaciji s konvencionalnim oružjem, komponente američkog protivraketnog štita na ukrajinskoj teritoriji bi imalo veliki uticaj na kompletni odbrambeni sastav Ruske Federacije.
Osim toga, čelnici NATO saveza su u svoje vojne strukture počeli uključivati i oružane snage Švedske i Finske. Upravo ovih dana je još jedan poznati nobelovac za mir, bivši finski predsednik Marti Ahtisari, pozvao Finsku i Švedsku da kao aktivne članice pristupe NATO savezu i ispada da je Dmitri Rogozin bio u pravu kada ga je 2010. nazvao “američkom marionetom koja je imala svoju cenu za posao odrađen na Kosovu”.
Iako je trenutno saradnja tih zemalja ograničena na zajedničke vojne vježbe s NATO-om, ne može se isključiti mogućnost da se situacija promeni, pogotovo ako na vlast dođu konzervativne snage. Uzmimo primer Finske koja je, jednako kao i Jugoslavija, zahvaljujući ulozi “tampon države” između Sovjetskog Saveza i Zapada decenijama uspešno prosperirala i šta bi se dogodilo da tamo apsolutnu vlast dobiju političari bliski bivšem predsedniku Ahtisariju.
Ovaj obrazac je nekada značio da se Rusija mora ponašati u skladu s ulogom koju joj je dodelio “pobednik”, koji namjerava tiho progutati susedne zemlje i izaći na ruske granice. Tako je bilo u ’90-ih i kada je širenje NATO saveza izbilo na prirodne ruske granice u baltičkim zemljama. Daljnje kretanje prema istoku je otežano ne samo iz čisto tehničkih razloga, nego i zbog promene u spoljnoj politici Moskve koja se po odlasku Jeljcina počela otvoreno suprotstavljati ovakvim zahtevima.
Gruzija i Ukrajina su nakon “gasnog rata” 2006., NATO samita u Bukureštu u aprilu 2008. i intervencije ruske vojske u Južnoj Osetiji i Abhaziji iste godine postali nešto poput “tampon država”, ali je sve ove godine prikriveno trajala ozbiljna ideološka borba koja još nije završila. Ovdje nije reč o simboličnom primanju novih zemalja u vojno-politički blok “zbog odbrane istih demokratskih i civilizacijskih vrednosti”, nego se radi o stvarnoj vojnoj pretnji s dalekosežnim posledicama.
Planovi NATO saveza na samitu u Bukureštu u proleće 2008.
Čak i uz mogućnost daljnjeg odcepljenja istočnih i jugoistočnih regiona Ukrajine, ostali regioni odani “vladi” u Kijevu bi postale poligon za vojne strukture NATO-a koje bi u geostrateškom smislu radikalno promenile omer snaga u tom delu Evrope.
Ruski vojni analitičar, politolog, i stručnjak za Kavkaz i Balkan, Evgenij Kritikov, piše “kako bi aktivnosti NATO saveza sa jedinicama oružanih snaga Švedske i Finske na kraju mogle otvoriti novo područje sukoba s Moskvom. Šveđani i Finci poručuju “kako su manevri ograničeni na upotrebu mornarice i ratnog vazduhoplovstva”, ali scenario u kojem bi ta saradnja vodila ka uključivanju te dve zemlje u NATO savez je sigurno nešto što Moskva neće tako lako dozvoliti i u tom kontekstu treba gledati i upozorenja ruskog ministra obrane Sergeja Šojgua, koji je Wašingtonu poručio “da prestane s gomilanjem trupa na ruskim granicama”.
U ovom području je “crvena linija”: zadržati neutralan status Ukrajine, Gruzije, Švedske i Finske. Sukob zbog širenja NATO saveza na prve dve zemlje je već otvoren u svakom smislu, a oko druge dve se za sada vodi samo teoretski i u medijskim raspravama.
Cena energenata
Na prvi pogled, namerno uzrokovan pad cena nafte, gasa, ugljena i strateških metala je jedan od najvećih izazova za Rusiju u ovom “neobjavljenom ratu” sa Sjedinjenim Državama i Evropskom unijom. Ovde je potrebno reći da je pad cene nafte ispod 25 dolara za barel “crvena linija” nakon koje prijeti apokalipsa i katastrofa univerzalnih razmjera, i to ne samo za Rusiju. Predsednik Obama je već rekao da zapadni svet može uvesti u režim sankcije koje će promeniti celi globalni ekonomski sistem.
Međutim, na najavu trećeg kruga sankcija Rusiji je cena nafte pala je na nešto manje od 110 dolara po barelu, a u julu prošle godine se kretala od 108 do 100 dolara po barelu. Dakle nakon neuspelog puta u Saudijsku Arabiju kojoj je za proračun potrebna cena od 90 dolara, izgleda da Amerika trenutno nema mogućnosti da utiče na cenu nafte na svetskom tržištu. Štaviše, International Business Times piše kako Obamine pretnje samo dižu cenu nafte, a Džordž Soroš je došao na “briljantnu ideju” da SAD puste u prodaju svoje strateške rezerve “kako bi uništili Rusiju”.
Naravno, Obamine izjave se mogu tumačiti kao: “U panici smo, ali vas se ne bojimo!”. Istina, Sjedinjene Američke Države mogu u saradnji sa zemljama Zaliva i Norveškom kolektivno istovremeno spustiti cenu po barelu za “čak” 8 dolara. Takve pretnje su upućivane Rusiji i pred invaziju na Irak 2003., ali je i tada svima bilo jasno da SAD verovatno nikada neće poduzeti takve radikalne akcije.
Prvo, zapadni svet nije zainteresovan za trenutno uništenje ruske ekonomije, koje bi imalo nepredvidive posledice društvene i vojno-političke prirode. Drugo, čak i u američkom Kongresu znaju da će Rusija u tom slučaju doslovno fizički braniti svoje nacionalne interese. Treće, konzervativne snage u Kongresu (osim Džona Mek Kejna sklonog “Tomahawk demokratiji” op.a.) zbog Vladimira Putina nisu skloni sukobu koji bi doveo do kolapsa na globalnom nivou. Četvrto, gubitak evropskih energetskih zaliha iz Rusije je mogućnost koja je mobilizovala sve one koji bi u tom slučaju propali, a reč je o nizu multinacionalnih kompanija koje posluju s Rusijom. Peto, Wašington mora uveriti zemlje Persijskog zaliva da mu se pridruže u uništenju Rusije, što je gotovo nemoguće s obzirom na unutrašnje podele unutar Zalivskog saveta, Katara s jedne strane i Bahreina, UAE i Saudijske Arabije s druge, ali i zbog Omana koji sarađuje s Iranom, saveznikom Moskve. Barak Obama se u ovom trenutku prema svima postavlja kao “saveznik” i partner, a zalivski monarsi ne vole takav pristup i žele da se Stejt Department napokon odluči koja mu je prava politika u odnosu na ključne regionalne probleme zbog koji je eskalirao sukob između Rijada i Dohe, a kasnije između ostalih članica GCC-a. Šesto, tu je OPEC čije su odluke vrlo pragmatične i ne podležu emocijama.
Naravno, Amerika može zaobilazeći OPEC ići na povećanje proizvodnje, te uticati na cene nafte i sniziti ih na nivo koji može kritički uticati na rusku privredu. Tako se otprilike ponašala Reaganova administracija protiv Sovjetskog Saveza. Međutim, ovo nije kraj ’70-ih i svetska ekonomija je puno više povezana. Takav bi potez osetile i zemlje koje su “centri moći” kao što su Kina i Brazil, potom zemlje grupe BRIK-s u celini, koje također ne mogu dozvoliti takvu agresivnu politiku na energetskom tržištu. Bez obzira gde bili u Evropi, “diversifikacija” energetskog snabdevanja i drugih sirovina koje dolaze iz Rusije se neće ostvariti još dugi niz godina i sva naklapanja o ukapljenom gasu, LNG terminalima, drugim izvorima služe samo za povećanje tiraža dnevnih listova i političarima koji se takvim lažima služe u skupljanju jeftinih bodova. Kada bolje pogledate, nije naručen niti jedna studija izvodivosti za LNG terminale tako velikih kapaciteta. Eksperti u energetskom sektoru tvrde kako američki LNG izvoz ne predstavlja nikakvu kratkoročnu pretnju ruskom izvozu gasa u Evropu.
Osim toga, neizbežni potres na berzama će negativno uticcati i na zapadne ekonomije, što bi uzrokovalo krizu u deviznom tržištu, preraspodeli portfelja i na kraju bankarsku krizu. Kada se izračunaju sve posledice takvih velikih makroekonomskih promena, takvo što je nemoguće.
Strateški uspesi u ovoj fazi novog Hladnog rata bi se mogli ostvariti za deset godina, pod uvetom da celo vreme postoji konsenzus među zapadnim saveznicima, da Rusija sedi skrštenih ruku i strpljivo posmatra kako propada. Ništa od svega toga nije moguće, a kada i ako u budućnosti dođe do iracionalne odluke Bele kuće i bez obzira na posledice da se krene u agresivno obaranje cene nafte. Nejasno je zbog čega su u Wašingtonu tako besni i je li to samo zbog povratka Krima Rusiji? Ali, to je također “crvena linija” kada će Moskva reagovati svim raspoloživim sredstvima, u protivnom će nakon raspada Sovjetskog Saveza uslediti i raspad Ruske Federacije, što ni Putin, niti bilo koji državnik koji dođe posle njega neće dozvoliti.
Bliski Istok
Iako je američki ministar odbrane Robert Gejts 2010. obznanio “kako Pentagon napušta doktrinu vođenja dva simultana konvencionalna rata i da će se fokusirati na širi raspon izazova, uključujući terorizam i sajber-sigurnosti”, veći deo američkih generala smatra kako, koristeći se visoko sofisticiranom tehnologijom, SAD još uvek istodobno mogu voditi dva regionalna sukoba prosečnog intenziteta. Zbog toga je predsednik Obama naredio da se obustave diplomatski odnosi sa Sirijom, u martu proterao sirijske službenike iz Wašingtona i naredio jačanje ratne flote u Istočnom Mediteranu.
“Crvena linija” u ovom slučaju može biti ničim izazvana agresija Sjedinjenih Država – zajedno sa svojim NATO saveznicima ili bez njih, sasvim svejedno – protiv Sirije, što bi bio “asimetrični odgovor” u slabljenju uticaja Rusije.
Razlog više bi mogao biti i službeno saopštenje Damaska da Sirija želi pristupiti Šangajskoj organizaciji za saradnju i postati članicom Evroazijske carinske unije. Treba podsetiti kako bi se ovo moglo smatrati konačnom odgovorom Damaska na predlog Moskve, budući da je još 2011. zamenik premijera Rusije koji je ovlašten da vodi pregovore između Rusije i Sirije, Aleksandar Koloponin, izvestio rusku vladu o “uspešnim razgovorima sa sirijskim ministrom finansija Mohammedom Al-Dzhleylatiem”.
To što je Sirija uništila gotovo kompletan hemijski arsenal apsolutno nema nikakve veze, Barac Obama ionako nikada nije u potpunosti odustao od agresije na tu zemlju.
Napasti slabijeg je oduvijek bila taktika Pentagona i američka administracija može pasti u iskušenje primene strategije vršenja pritiska na Rusiju preko njezinih saveznika u različitim delovima sveta i različitim metodama. Takav potez ne bi bio ništa novo i to je ionako praksa već dugi niz godina koja je do “savršenstva” razrađena u “Doktrini Wolfovica”. Već dve decenije se u zemljama koje otvoreno sarađuju s Moskvom nasilno postavljaju marionetske vlade odane Zapadu, Obojenim revolucijama ili otvorenom agresijom.
Sam Obama je u više navrata govorio o “kompleksnim merama” koje mogu biti nedirektne, poput ekonomskih, informacijskih ili humanitarnih, te direktne, što znači pokretanje “legitimne” agresije protiv ruskih saveznika.
Nažalost, takav scenario je moguć i to uprkos činjenici da se Obama u više navrata pokazao nespremnim i u zadnji tren odustajao od otvorenog oblika oružanog sukoba. U isto vreme, njegova vera u visoko sofisticirano oružje, te kako Sjedinjene Države u tom sektoru imaju apsolutnu prednost u odnosu na Rusiju, mogu dovesti do pokretanja nekakvog oblika agresije protiv Sirije.
U svitanju ekstremnih napetosti ne postoji jemstvo da se u sukob neće umešati Iran i Izrael, što bi na Bliskom Istoku dovelo do domino efekta.
Direktna ruska vojna intervencija na strani Sirije je moguća samo ograničenim sredstvima, ali zato Iran projektilima srednjeg dometa pre prvog lansiranja u potpunosti može paralizovati akcije Izraela. Treba reći da mogućnost takvog velikog rata na Bliskom Istoku izgleda zastrašujuće, jer je i mogao eskalirati i dovesti do upotrebe taktičkog nuklearnog oružja.
Značajan deo američkih oružanih snaga u Avganistanu bi u tom slučaju bile blokirane i bez mogućnosti daljeg snabdevanja.
Destabilizacija Kurdistana bi tada bila pitanje trenutka, a sa svakim lansiranjem projektila “Tomahawk” bi se igrala suptilna igra oko spuštanja cena nafte.
Iz tih nekoliko razloga “diversifikacija” metoda pritiska na Rusiju u takvom okruženju ne može uspeti. Iako ruska vojna snaga raste sve bržim tempom, ovaj problem bi mogao destabilivovati celi svet, ne samo Bliski Istok i već I širi region. Wašington stoga može izgubiti sve izglede za pregovore s Iranom oko nuklearnog programa, a Vladimira Putina i Sergeja Lavrova bi prisilili da Iranu daju ogromne ustupke koji bi Teheranu pomogli da proizvedu nuklearno oružje za manje od godinu dana. Iran je već sad u mogućnosti da koristi “prljavu” bombu, iako ničim ne pokazuje da mu je to i namera.
Međutim, želja da se na neki način kompenzuju porazi koje je Wašington u više navrata pretrpeo od Putina, moglo bi Obamu naterati da potraži “pobedu” negde drugde u svetu i ta je ideja stalno prisutna u usijanim glavama njegove administracije. U tom bi slučaju “crvena linija” bila prvi ispaljeni američki “Tomahawk”.
Teroristička pretnja
U pojedinim krugovima u Sjedinjenim Državama se čuje želja da se aktivnosti i dalje aktivnih islamističkih terorističkih grupa preusmere prema Rusiji, što je još ciničnije, nemoralnije i okrutnije, nego što izgleda na pravi pogled. U ovom slučaju, “crvena linija” za Rusiju će biti prvi teroristički napad na teritoriju Ruske Federacije u kojem bi se nekako mogla naslutiti “Američka veza”.
Američke tajne službe vrlo lako mogu stupiti u kontakt s islamističkim grupama na Kavkazu, a dokaza o američkim agentima u tom području možete naći gde hoćete, kao na primer kada je ruski FSB početkom prošle godine proterao dva agenta CIA-e koji su se kretali po Severnom i Južnom Kavkazu i imali kontakte s lokalnim salafističkim ekstremistima. Pista nakon terorističkog napada u Tatarstanu u julu 2012. takođe vodi do američke Centralne obaveštajne agencije (CIA) i ovaj način destabilizacije Rusije takođe ne bi bio ništa novo.
Osim toga, NATO trupe u Avganistanu su u stalnom kontaktu s različitim grupama povezanim s talibanima i Al Kaidom, ali i sa talibanskim vođama lično. Taktika manjih ustupaka i pregovori dugo su bila uobičajena praksa okupacijskih snaga. Iako je pravi oružani sukob bio u toku, metode obaveštajnog rada su uvek iste, a njima se koriste sve službe na svijetu. To naravno uključuje i stalnu prikrivenu vezu s teroristima. Obično se ti kontakti održavaju kako bi se sprečili teroristički napadi, ali se ti kanali mogu koristiti za “preusmeravanje” agresije u drugom smeru. Otprilike na taj su način Amerikanci preuzeli posao s narkoticima i jednostavno preusmerili protok avganistanskog heroina na sever, uključujući i Rusiju.
Ipak, svi se nadaju da Wašington tako podmukao način osvete neće koristiti protiv Rusije, u protivnom im Moskva to nikako ne bi mogla oprostiti.
Trka u naoružanju i nuklearna pretnja
Sučeljavanje u području nuklearnog oružja i opšte trke u naoružanju je možda najozbiljnija pretnja sigurnosti i nacionalnim interesima Rusije i to je jedino područje u kojem Rusija i SAD nikada neće biti saveznici, čak ni u najmanjim detaljima.
SAD je zadržao kontrolu nad svojim nuklearnim oružjem, a pristup Wašingtona je karakterističan za razdoblje vrhunca Hladnog rata. Praktična svrha svih vojnih i diplomatskih napora Wašingtona u nuklearnom sektoru je uništenje ruskog nuklearnog potencijala do kritičnog minimuma ili stvoriti vojno-strateške okolnosti u kojima ne bi bila moguća nuklearna odmazda od strane Ruske Federacije i njezinih saveznika.
Da bi u tome uspeli, Sjedinjene Države dosledno izlaze s nizom inicijativa za “razoružanje”, koje uvijek prati jaka informativna kampanja. Na primjer, najnovija Obamina inicijativa – “Global Zero)” – predlaže da se smanji broj strateških nuklearnih bojevih glava na 900 jedinica, a polovina njih ne bi trebale uopšte biti operativne, već bi trebale biti zapakovane i spremne tek za 24-72 sata, a druga polovina pohranjena u skladištima. Kada ovo čujemo Obama zaslužuje još jednu Nobelovu nagradu za mir, ali niko ne govori da su američke nuklearne snage razmeštene zajedno s nuklearnim snagama Velike Britanije i Francuske, koje su izvan zakona, nitko ih ne nadzire, ne prati i ne ograničava.
Ukoliko pristane na sprovođenje ove američke inicijative, Ruska Federacija, koja bi tada bila “uvetno nuklearna sila”, neće biti u mogućnosti pružiti adekvatan odgovor na američku vojnu agresiju.
Međutim, to je tek početak. SAD takođe nastoje uključiti Rusku Federaciju u pregovore u smanjenju taktičkog nuklearnog naoružanja, koje sve do nedavno nije bilo upitno. Rusija se sa svojim novim oružjem može suprotstaviti bilo kome na regionalnom nivou i američka “mirotvorna inicijativa” ima za cilj da nadoknadi svoju nedovoljnu borbenu sposobnost u odnosu na snage Ruske Federacije.
Položaj Ruske Federacije značajno otežava i razmeštanje američkog protivraketnog odbrambenog sistema. Uprkos činjenici da u svom sadašnjem stanju kao vojni odbrambeno-tehnički sastav ima neznatan uticaj na ruske strateške snage, potencijalno u kombinaciji s promenama u američkoj vojnoj doktrini to za Rusiju može biti vrlo opasno.
U kombinaciji s preciznim konvencionalnim projektilima predstavlja ozbiljnu pretnju bezbednosti Ruske Federacije. Američki protivraketni štit na kraju može Rusiju lišiti mogućnosti primene strateškog oružja i onesposobiti sistem nuklearnog odvraćanja.
Američki “Prompt Global Strike” je stvorio sistem nenuklearnih preciznih nadzvučnih snaga sposobnih za udar na najvažnije neprijateljske ciljeve što je brže moguće (samo nekoliko sati od odluke). Osim toga, izbor takvih sistema zaobilazi međunarodne ugovore i sporazume koji ograničavaju stvaranje i implementaciju ofanzivnih nuklearnih snaga, zadržavajući stratešku prednost prilikom napada.
Situacija u kojoj će se skladištiti ruski strateški nuklearni potencijal bi značilo kao da je delimično i uništen. Preostali nuklearni potencijal bi u celosti, ili do tačke u kojoj bi mogući odgovor bio sveden na najmanju moguću meru, bio neutralizovan od strane američkog protivraketnog odbrambenog sistema. Svaki američki pokušaj u ovom smislu je – “crvena linija” za Rusiju.
Arktik
Smatra se da su nedavne polemike oko Arktika uglavnom povezane s energetskim resursima i novim plovnim putem koji je otvorio eru tranzita na Severnom polu. Za Arktik su sada svi zainteresirani, pa čak i “ekolozi” iz međunarodne organizacije “Greenpeace”, večno ćutljivi Kanađani koji šalju vojsku na Severni pol ili Danci koji takođe imaju jedno malo selo u tom području. Naravno, početak razvoja arktičkih rezervi ugljenovodnika će dodatno ojačati rusku poziciju na tom tržištu i baš je platforma koja je bila meta napada “ekologa” pronašla novu vrstu visokokvalitetne nafte (Arctic Oil), da je Vladimir Putin 22. aprila odmah naredio izgradnju baze za podmornice i brodove Severne flote u tom području, a na sednici Nacionalne bezbednosti je osnovana nova jedinica Federalne službe bezbednosti koja će vršiti dužnost na Arktiku.
Međutim, Arktički okean, pogotovo ledeni deo, je u strateškim ratnim planovima Sjedinjenih Država i NATO saveza, kao možda najsavršeniji od svih dostupnih mostobrana za prvi nuklearni udar, ali i napad preciznim strateškim nenuklearnim oružjem. Prostor Arktika je i poligon za vazdušne napade.
U poslednjih nekoliko godina Rusija takođe povećava svoju stratešku vojnu komponentu na dalekom severu. Žurno se popravljaju takozvana “uzletišta” preostala iz Sovjetskog Saveza, koje su ’90-ih godina bila u stanju raspada.
Naglo se povećava broj nuklearnih podmornica i obnavlja ratno vazduhoplovstvo.
U poslednjih mesec dana na Dalekom Severu su održane demonstrativne vežbe uz korišćenje ruskih vazdušnih snaga, marinaca i projektila dugog dometa
Razvija se i program za transformaciju flote ledolomaca, uključujući i one nuklearne. Valja naglasiti da je Rusija u tom području jedinstvena i ni jedna druga zemlja nema tako veliku flotu ledolomaca.
NATO strategija podrazumeva izlaz u ledene vode Arktika s dvadesetak podmornica koje koordinirano mogu izvršiti preventivni nuklearni napad na ciljeve u bilo kojem području Ruske Federacije. To ne samo da kritično smanjuje vreme leta, nego se aktivno koristi i element iznenađenja, budući je sistem za izviđanje na Arktiku uništen ’90-ih i još nije obnovljen.
Zbog vojne komponente Arktik je vrlo atraktivan za SAD. Čak postojeće nepravilnosti u ovom ratnom planu ne umanjuje njegovu opasnost po nacionalnu bezbednost Ruske Federacije. “Crvena linija” bi u ovom slučaju bio dovoljan napad na Severnu flotu, kao i podvodne aktivnosti koje Amerikanci vrše u tom području.
“Peta kolona” i ideološki sukob
SAD i njegovi saveznici i dalje ideološki opoziciju unutar Rusije smatraju glavnim adutom u borbi protiv “Putinovog režima”. Strategija podrške unutrašnjoj opoziciji je i imala neke izglede u obliku stvaranja klase profesionalnih protivnika režima, ali sada, u kontekstu popularnosti kancelarije predsednika, ta komponenta gubi značaj. Nedavne akcije opozicije, konačno su je diskreditovale i ona se gotovo pretvorila u “sektu”, a ne političku snagu čiji članovi nekoga mogu uveriti u ono što pričaju i da će ostvariti nekakav napredak u društvu.
Ove grupe sada menjaju aktivnosti. Ne pokreću se masovne akcije ili ulični protesti, čak nema ni klasičnih zahteva za “borbu protiv korupcije”. Sada se koriste stručnim intelektualnim pritiskom, kao što na primer opravdavaj,u američko stajalište o problemu nuklearnog naoružanja.
Finansiranje i strane međunarodne donacije će se preusmeriti iz oblasti ljudskih prava u smeru organizovanja kampanja “za zaštitu okoline” i “stručnih zajednica” koje mogu uticati, ne samo na javno mnijenje, nego i na donošenje zakona koji mogu uticati na odbranu, tehnološka i strateški važna područja. Iako je moguće, pratiti ove aktivnosti je izuzetno teško, prvenstveno na intelektualnim i sličnim nivoima.
“Crvena crta” ovde može biti samo ako Zapadni plaćenici pređu na nasilne ulične akcije, što je malo verovatno s obzirom na potpuni nedostatak podrške od strane opozicije, pa čak i urbane intelektualne elite u prestolnici.
Izvor: advance
Tweet
Pogledaj vesti o: Rat u Ukrajini
.jpg)
