Izvor: Politika, 08.Nov.2010, 01:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rokeri na sceni, klasičari u duši
Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka rokenrol se našao na specifičnom raskršću. Ako su se njegovi protagonisti, ali i publika, do tada zadovoljavali hitovima ne dužim od četiri minuta, sa relativno jednostavnim aranžmanima, nastupilo je vreme kada je trebalo dokazati se u malo složenijim delima. A tu su postojala, uglavnom, dva puta – priklanjanje džezu, ili izlet u vode klasične muzike.
Muzičari koji su tokom školovanja stekli sviračke veštine >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i suštinski upoznali dela Baha, Betovena, Čajkovskog, Musorgskog, Dvoržaka... znali su u kom pravcu da krenu – stvorili su, takozvani, simfonijski rok. Ili skraćeno – simforok. Među takvima je bio i Kit Emerson, vrsni klavijaturista i kompozitor, član britanske grupe „Najs” koja je svetu podarila izuzetan album – „Svitu pet mostova”.
„Svita pet mostova” komponovana je za veliki simfonijski orkestar, u maniru klasičnih muzičkih dela a, po pozivu, za Umetnički festival u Njukaslu (Velika Britanija). Premijerno je izvedena u punoj orkestarskoj verziji i pod dirigentskom palicom Jozefa Egera, 10. oktobra 1969. Verzija koja se našla na ploči snimljena je nedelju dana kasnije u Krojdonu.
Sam naziv svite odnosi se na pet mostova koji u Njukaslu premošćuju reku Tain, a sadrži pet stavova: Fantazija, Drugi most, Koral, Fuga i Finale. Inače, na samoj ploči se nalazi još nekoliko klasičnih dela među kojima su „Intermeco” Jana Sibelijusa, stav iz „Patetične sonate” Petra Iljiča Čajkovskog, pa čak i jedna simbioza kompozicije „Kantri paj” Boba Dilana i Bahovog „Brandenburškog koncerta br. 6”. Ovu poslednju „igrariju” Emerson je kasnije okarakterisao kao – prvu instrumentalnu klasičnu protestnu kompoziciju!
Kako je napisao muzikolog Majk Dežane, album „Svita pet mostova” je pravi primer progresivnog roka iz sedamdesetih godina prošlog veka, sa svim neophodnim elementima: naglašenim preplitanjem sintisajzera i električne gitare sa simfonijskim orkestrom, uz izrazitu ritmičku podršku bubnjeva i basa, i kao centralnom idejom – fuzijom roka i klasične muzike. „Osam kompozicija posvećenih urbanoj strukturi i životu u radničkom Njukaslu jednako su i slikovite i složene”, zaključuje Dežane.
Sa druge strane, po mišljenju jednog ljubitelja simforoka: reč je o intrigantnom, pretencioznom, klasičnom, dugačkom, dosadnom... ali, istovremeno, zaista uzbudljivom i, definitivno, veoma originalnom albumu, koji svakako treba imati u kolekciji – i slušati...
Ali, vratimo se na početak teksta. Simfonijski rok je potkategorija takozvanog progresivnog roka, a reč je o svojevrsnom spajanju rok i klasične muzike. Jedno vreme ovakvi pokušaji su se svodili na prilagođavanje kraćih klasičnih kompozicija postavi rok sastava – klavijatura, dve gitare, ritam sekcija – da bi se u kasnijoj fazi školovaniji muzičari okrenuli stvaranju ozbiljnijih dela, koja su po strukturi sasvim prilagođena klasičnim.
Glavni protagonisti simforoka su, osim grupe „Najs”, iz koje su kasnije nastali „Emerson, Lejk i Plamer” i „Refjudži”, bili i „King Krimzon”, „Renesans”, „Dženeziz”, „Jes”, „Pink Flojd”, „Fokus”...
Slobodan Samardžija
objavljeno: 08.11.2010.
