Izvor: Politika, 17.Okt.2011, 01:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otac rokenrola i dalje „praši”
Gitarista, pevač i kompozitor Čak Beri sutra proslavlja 85. rođendan, i još uvek priređuje koncerte
Ko barem jednom nije odsvirao kompoziciju „Johnny B. Goode”definitivno se ne može smatrati pravim rokerom. A kada „Džonija” zasvira Čak Beri, njen tvorac i „otac rokenrola”, znajte da ste na samom izvoru muzike koja šest decenija na noge podiže i najumornije.
Rođen u Sent Luisu kao Čarls Edvard Anderson Beri, vrlo rano je pokazao interesovanje za >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << muziku – prvi nastup imao je još 1941 – mada se nije klonio ni drugih „aktivnosti”. Tako je tokom školovanja, a i kasnije, u nekoliko navrata prebiranje po žicama morao da zameni – „hlađenjem” u zatvorskoj ćeliji.
Kao muzičar koji tek traži sebe, bio je pod velikim uticajem čuvenog bluzera Ti Boun Vokera, naročito kada je reč o sviranju na gitari. Radio je po noćnim klubovima sa Džonijem Džonsonom gradeći sopstveni stil. Prelomni trenutak zbio se 1955. kada je u Čikagu sreo Madija Votersa koji ga je preporučio vlasniku gramofonske kompanije „Čes”. Put ka uspehu bio mu je širom otvoren.
Objašnjavajući jednom prilikom svoju svirku, napisao je: „Znatiželja me naterala da u repertoar, namenjen uglavnom crnoj publici, uključim dosta kompozicija 'belog kantri' stila. Publika se pitala: koje ovaj 'narodnjak'? U početku su mi se smejali a onda su počeli da prihvataju takvu muziku, uživaju u njoj i traže još više”.
Beri je znao i kako da ritam i bluz učini prihvatljivim za generaciju koja je nadirala, ugrađujući ga u same korene rokenrola i obogaćujući tekstovima koji su direktno „gađali” tinejdžere. I sve pomenuto uz specifična sola na gitari. Tako su u razdoblju od 1955. do 1958. nastale pesme koje niko ko se potom uhvatio rokenrola nije mogao da zaobiđe: „ Maybellene”, koja je izdata u milionskom tiražu,zatim „Roll Over Beethoven” i „Rock and Roll Music”, obe kasniji hitovi legendarnih „Bitlsa”, ili već pomenuta – „Johnny B. Goode”.
Sve ovo nije značilo i kraj za povremene Berijeve nesuglasice sa zakonom i potonjim boravkom iza rešetaka. Ali ništa nije moglo da utiče na njegovu popularnost i ugled među kolegama. Njegovi koncerti uvek su donosili nešto novo. Da bi ih učinio interesantnijima, izmislio je čuveni „pačiji hod” i skakutanje po bini na jednoj nozi. Ovakvi trikovi, pored neponovljive svirke, ubrzo su postali Berijev zaštitni znak. Svirao je onima koji su bili sentimentalno vezani za muziku pedesetih, ali i mlađima, željnim da na delu vide „oca rokenrola”.
Da ima šta da kaže pokazao je i 1972. kada je objavljena koncertna verzija kompozicije „Moj ding-a-ling”, trećerazredna pesmica koju je Beri vešto upakovao u svoj karakterističan stil što je malo koga ostavilo ravnodušnim. Takođe, nije bilo rokera koji nije poželeo da se, barem na trenutak, nađe sa njim na bini, pred publikom.
Danas, Beri je – institucija. Manje su pri tome važni detalji poput skulpture sa njegovim likom, visoke 2,4 metra i podignute nedavno u Sent Luisu, susreta oči u oči sa predsednikom SAD, ili činjenice da su njegovi snimci svojevremeno poslati u svemir kao jedan od najboljih primeraka stvaralaštva Zemljana.
Berijeva muzika dospela je do srca mladih, i onih koji se tako osećaju, i u najudaljenijim delovima naše planete i, što je daleko važnije, pokrenula ih da se i sami ogledaju u „najglasnijem izražavanju ljudskih osećanja”.
Među prvima je uvršćen u „Dvoranu slavnih rokenrola”. Još uvek je aktivan. Svira sredom u jednom klubu u Nju Orleansu.
A sutra proslavlja 85. rođendan.
-------------------------------------------------------------
Samo da je „Gibson” gitara uz njega
Beri se nije preterano trudio da nastupe uvek održi na neophodno visokom nivou. Na turneje je kretao naoružan samo svojom „Gibson” gitarom, a na licu mesta bi iznajmljivao lokalne svirače kao pratnju. To je, neretko, davalo loš rezultat, ali već sama činjenica da su posetioci mogli u svoje dnevnike da ubeleže da su gledali uživo Čaka Berija bila je dovoljna da retko ko sa tih svirki ode nezadovoljan.
Slobodan Samardžija
objavljeno: 17.10.2011
