Izvor: Politika, 10.Maj.2015, 22:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mračni svet Džima Morisona
Tekstovi pesama grupe „Dorsi” govore o tamnoj strani naših života
Kako pobeći od svega što nas okružuje, pa čak i od sebe – dilema je koja je razdirala mnoge velike umove. Rokenrol generacija ima sreću da je, u izražajnom smislu, oslobođena svih usađenih društvenih stega. To ne znači da ista dilema nije mučila i njene stvaraoce. Oni koji su za to imali snage izlaz su pronalazili u pisanju muzike, često filovane prilično „uvrnutim” tekstovima.
U >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mnoštvu takvih kompozicija koje su ispevali rok autori, kompozicija „Kraj” (The End) grupe „Dorsi”, izdata 4. januara 1967, spada u najjezovitije. U njoj sve vrvi od apokaliptičnih misli, želja i namera. Čak i njen naslov ukazuje na konačnost.
Tekstovi grupe koju je predvodio Džim Morison nikada nisu imali za cilj puko ulagivanje publici. Naprotiv, govorili su o tamnoj strani života, o onom delu sudbine koju bi trebalo sami da kontrolišemo, ali još češće o onom njenom delu koji je ostajao van našeg domašaja.
U intervjuu iz 1969. Morison je rekao: „Kad god čujem ‘Kraj’, ona za mene ima drugačije značenje. Počelo je kao jednostavna opraštajuća kompozicija, verovatno namenjena bivšoj devojci, ali uvideo sam i da bi mogla da bude opraštanje od detinjstva. Nisam siguran... Mislim da je dovoljno složena i univerzalna u svojoj maštovitosti da bi mogla da bude bilo šta što neko poželi”.
Objašnjavajući frazu: „Moj jedini prijatelj – kraj”, Morison je naglasio: „Ponekad je bol teško istrpeti, pa čak i tolerisati. To ga ne čini zlim ili obavezno opasnim. Ljudi se smrti plaše više od bola. To je čudno. Život mnogo više boli od smrti. U trenutku umiranja bol nestaje. I to bih nazvao – prijateljskim”.
Sa druge strane, u delu teksta u kojem pesnik kaže: „Oče! – Da, sine? – Hoću da te ubijem. Majko, hoću i tebe da ubijem...” mnogi su pronašli elemente Edipovog kompleksa kojim je, kako smatraju, Morison bio opsednut. U svakom slučaju, i njegovo ponašanje na bini i njegova muzička dela ukazivali su da je reč o ličnosti duboko razdiranoj najrazličitijim kompleksima i košmarima, ali i pokušajima da se tih kompleksa na neki način reši.
„Kraj” je verovatno poslednja kompozicija koju je Morison slušao dok je bio živ. Naime, u noći kada je preminuo (3. jul 1975) on je u svom ludilu izazvanom upotrebom prekomerne količine narkotika preslušavao sve albume „Dorsa”, uključujući i album nazvan prema imenu grupe, na kojem je „Kraj” bila poslednja kompozicija. Snimljena je u prostoriji sa potpuno ugašenim svetlima uz samo jednu sveću, koja je gorela neposredno pored Morisona. To je mračna atmosfera koja je duboko utkana u taj period njegovog stvaralaštva.
Nije čudno što mnogi „Kraj” smatraju najkontroverznijom kompozicijom „Dorsa”. U njoj caruje simbolizam, koji je svoje pravo ovaploćenje, nažalost, doživeo upravo preranom smrću autora (preminuo je u 27. godini).
Muzika ove grupe nikada nije izgubila na aktuelnosti. Sluša se i danas, jednako pažljivo kao i u vreme kada je stvarana. Mnogo je onih koji još uvek tragaju za njenom suštinom i pokušavaju da pronađu i one poruke kojih, objektivno, nema. To potvrđuje univerzalnost i večitost Morisonovih tekstova, pa i njihovu – apokaliptičnost.
Kraj
Ovo je kraj, divni prijatelju
Ovo je kraj, moj jedini prijatelju, kraj
Kraj svih naših planova
Svega što ima smisla
Bez sigurnosti ili iznenađenja, kraj
Nikada te više neću pogledati u oči
Možeš li da zamisliš tu bezgraničnu slobodu
Očajno očekujući nečiju, strančevu, ruku
U zemlji očaja
Izgubljen u rimskoj divljini bola
I gde su sva deca bezumna,
U očekivanju letnje kiše, da
Uvek je opasno na obodima grada
Kreni Kraljevskim auto-putem bejbi
Uvrnuti prizori u rudniku zlata
Kreni auto-putem ka zapadu
Zajaši tu zmiju, zajaši je
Do jezera, do nevinog jezera
Zmija je duga sedam milja
Kreni tom zmijom,
On je star, a koža mu je hladna
Na zapadu je bolje, da bolje
Samo dođi, a mi ćemo uraditi ostalo
Plavi autobus nas zove
Vozaču, kuda si nas doveo
Ubica se probudio pred zoru, navukao čizme
Preuzeo lik iz prastare galerije
I krenuo duž hodnika
Otišao je u sobu gde je živela njegova sestra, i onda
Posetio svoga brata, i onda
Krenuo duž hodnika, i
Došao je do vrata i pogledao unutra
Oče, da sine, hoću da te ubijem
Majko, hoću i tebe da ubijem
Hajde bejbi, pokušaj sa nama
Pronađi me na kraju plavog autobusa
Kako sviram tužni rok, u plavom autobusu
Ubiti, ubiti, ubiti, ubiti
Ovo je kraj, divni prijatelju
Ovo je kraj, moj jedini prijatelju
Boli me što te ostavljam
Ali ti me nikada nećeš slediti
Kraj smeha i slatkih laži
Kraj noći u kojima smo pokušali da umremo
Ovo je kraj...
.jpg)
