Izvor: RuskaRec.ru, 29.Avg.2017, 20:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ruska pevačica: „Kad pevam osećam da je cela Srbija uz mene“

„Srbi i Rusi su jedan narod“ – Ispričaj gde i kako je snimljen klip kojim si oduševila srpske gledaoce?

– Taj video-snimak je napravljen krajem septembra 2016. godine u Međunarodnom fondu slovenske pismenosti i kulture. Od 2011. godine u Rusiju dolaze deca sa Kosova i Metohije u okviru projekta „Pomozi delom“, koji organizuju Olga Serebrovska u ime sajta Senica.ru zajedno sa Natalijom Kocev, direktorkom Srpskog odeljenja Međunarodnog fonda jedinstva pravoslavnih >> Pročitaj celu vest na sajtu RuskaRec.ru << naroda. U Moskvu se pozivaju deca koja nemaju mogućnost da na drugi način negde odu i tamo im se organizuje bogat program. Ta predivna inicijativa tradicionalno je praćena koncertima srpskih i ruskih muzičara. Posle jednog takvog koncerta smo pili čaj, družili se i fotografisali za uspomenu. Naravno, došlo je vreme i da se nešto otpeva. Ja sam otpevala „Vidovdan“ i „Tamo daleko“ a kapela, a ostali su me pratili. Ne znam ko je snimao, nisam to ni primetila. Rečeno mi je da je taj video u Srbiji imao mnogo pregleda. O čemu to govori? O tome da smo mi jedan narod i da je istina jedna.
Ljubav na prvi pogled – Kako si prvi put došla u Srbiju?
Šta Rusima najpre pada u oči kada dođu u Srbiju?

– Pozvana sam 2014. godine da pevam narodne pesme na Danima ruskog dečijeg filma u Srbiji „Bajke detinjstva“. Taj projekat popularizuje rusku kulturu i zato su organizatori izabrali „putujući“ format, tj. manifestacija se održava u različitim gradovima kako bi obuhvatila što širi auditorijum. Svake godine je drugi grad u Srbiji domaćin ovog festivala, a 2014. je to bio Kruševac, koji ja mnogo volim. Moram reći da sam imala vrlo maglovitu predstavu o zemlji u koju idem. Srbija... Srbija... Šta je to, gde je to? Pozvao me je direktor „Bajki detinjstva“ Filip Kudrjašov. On je rekao da je to dobra pravoslavna zemlja i da će mi se dopasti. Malo je rekao u poređenju sa onim što sam doživela. Bio je to preokret u mojoj svesti! Sve mi se dopalo – reke, planine, pejzaži, ljudi! To je tako topla i bliska sredina. Zadivilo me je koliko ljudi vole nas, Ruse. Vole da čuju ruski govor i da jednostavno budu sa Rusima. Teško da se negde drugde može doživeti toliko ljubavi na jednom mestu. To je moguće samo ovde, u Srbiji. Potpuno razumem suze u očima naših ljudi koji su posle poznatih događaja ostali da žive u zemljama bivših saveznih republika, gde ih tretiraju kao tuđince zbog toga što su Rusi po nacionalnosti. Oni su ovde prvi put posle mnogo godina imali mogućnost da bez ikakvog straha svima govore da su Rusi!
Eto, takvi su bili prvi utisci – vrlo snažni i vrlo moćni. Ovde je veoma lepo. Govorim ovo i plačem.
Olga Masaljska na Danima ruskog dečijeg filma u Srbiji „Bajke detinjstva“
Pevam srcem – Kako učiš jezik?
– To je dobro pitanje. Posle prvog dolaska u Srbiju znala sam samo „dobar dan“, „hvala vam puno“ i da sam ja „glumica i pevačica“. Ništa drugo nisam zapamtila. Shvatala sam samo da su srpski i ruski jezik srodni i slični. Doduše, nisam ni imala nekih većih poteškoća zbog nepoznavanja jezika jer su nas (delegaciju predstavnika ruske kulture) stalno pratili i o nama brinuli naši sunarodnici koji žive u Srbiji, a osim toga starija generacija Srba ipak zna i razume ruski. Doduše, nisam ni mislila da ću se uvek ponovo vraćati u Srbiju. Jednom rečju, nisam ni imala neku veliku motivaciju.
Izvor: Tanja Milenović-Kosturkov
Život je, međutim, nepredvidiv. Zamoljena sam da naučim pesmu „Vidovdan“ za svečano otvaranje Međunarodnog festivala pravoslavnog filma u Srbiji „Snažni duhom“. Zar ja? Zar na srpskom? Pa dobro... Ali nisam htela da izgovaram strani tekst kao papagaj. Počela sam da proučavam istoriju kako bih shvatila i prevod, i duboki smisao pesme. Zatim je usledila pesma „Tamo daleko“ na kojoj sam isto tako radila. Sada na repertoaru imam daleko više srpskih pesama – čak sam održala jednočasovni koncert u Moskvi u okviru Međunarodnog pravoslavnog festivala „Artos“, gde sam predstavljala kulturu Srbije. Trudim se koliko mogu da izgovaram reči pravilno. Ne znam da li treba to da kažem, ali ambasador Republike Srbije u Rusiji, gospodin Slavenko Terzić, izneo je svoje mišljenje da ja osećam srpske pesme bolje nego Srbi (eto, da se malo pohvalim). Tako se moje upoznavanje jezika odvija neposredno kroz profesiju pevačice.

– Koja je tvoja omiljena pesma na srpskom jeziku?
– I dalje mi je najdraža pesma „Vidovdan“. U njoj se krije snaga i nada, bol i pouka. Kada je pevam osećam da je uz mene cela Srbija. Nije ni čudo što je „Vidovdan“ tako omiljena pesma. To je jedan od simbola Srbije.
Druženje bez prepreka – Šta je to zbog čega voliš Srbiju?
– Volim Srbiju zato što je ovde čovek blizak drugom čoveku, nema zidova i prepreka. Koliko puta su nas bez ikakvog povoda pozivali u goste, bar na pet minuta, bar na šoljicu kafe. Jednostavno da se malo družimo, da nam bude lepo. Oseća se život, nema one užurbanosti koja bi ometala zapažanje svega što nas okružuje. Ovde druženje ima veoma veliki, možda i apsolutni značaj. Mislim da bi nas Srbi mogli naučiti kako da budemo jednostavni.
Izvor: Tanja Milenović-Kosturkov
Mesto gde se oseća duhovna snaga – Šta prvo uradiš kada dođeš ovamo?
– Prvo što uradim kada dođem u Srbiju je da duboko udahnem i preorijentišem se na režim „sve polako“. Ovde zaista važi pravilo: „Što je brzo, to je kuso“.
Duhovna veza sa Rusijom: Manastir sv. Luke kod Kruševca

Uvek kada odem u Kruševac trudim se da posetim i manastir Svetog Luke u Bošnjanima, i oca Alekseja. To je neverovatno lepo mesto. Na planini je i unaokolo se vidi četrdesetak kilometara daleko. Tamo su dva hrama, a jedan od njih je posvećen ruskim carskim mučenicima. Nastojatelj manastira, otac Aleksej, dobio je ime po svetom careviću Alekseju Romanovu. Kada sam prvi put krenula u manastir, nisam bila baš dobro raspoložena (blago rečeno). Dok smo prilazili, čula su se zvona. To su dočekivali nas. Na kapiji je čekao otac Aleksej. Ne znam šta mi se dogodilo, uglavnom, ja sam ga zagrlila i rasplakala se. Oseća se kada čovek zrači dobrotom. Tako sam prvi put posetila manastir Svetog Luke sa grupom učesnika festivala „Snažni duhom“. Nakon nekoliko dana smo opet otišli da porazgovaramo i da se pozdravimo, jer se nećemo videti godinu dana. Sedeli smo tamo i gledali kako jabuke padaju i kotrljaju se nizbrdo. Tada sam otpevala pesmu „Nema lepše boje nego kad jabuka cveta“. Otac Aleksej je rekao da mu se dopada i da je vrlo duhovna. Otišli smo, a ujutru smo telefonom pozvani u manastir jer su za vreme službe počele da mirotoče ikone Svetog carevića Alekseja i Svetog Luke. Otac Aleksej kaže da je to zbog Rusa koji su dolazili. Eto, tako smo za nedelju dana tri puta posetili taj manastir. Uzgred, postoji predanje vezano za to mesto, koje kaže da će doći monah sa Svete Gore (otac Aleksej je tamo boravio) i doći će iz Rusije zvono ogromnih razmera i snage čija će se zvonjava čuti u Kruševcu. A Kruševac, prvoprestoni grad Srbije, zavičaj kneza Lazara, vratiće svoju nekadašnju moć.
Ne znamo šta će biti, ali ja sam ispričala ono što znam o mom voljenom mestu u Srbiji.
Izvor: Tanja Milenović-Kosturkov
Srpsko gostoprimstvo – Verovatno ovde već imaš dosta prijatelja?
– Šta da kažem o srpskim prijateljima? Imam dobre poznanike, naše sunarodnike koji žive u Srbiji. Sada, u doba Fejsbuka, sve nam je manje-više dostupno, tako da jedni druge ne gubimo iz vida.
Želim da ispričam o predivnoj ženi, Dušanki Đelekar-Bilbiji, i o njenoj porodici. Dušanka je nastavnik ruskog jezika. Ona nam pomaže u prevođenju sa ruskog na srpski za festivale „Snažni duhom“ i „Bajke detinjstva“. Dušanka je potomak Gavrila Principa, pa njen muž Miroslav u šali kaže da se i on pomalo pribojava svoje žene. Oni žive u selu Bresno Polje, imaju veliko domaćinstvo i pozvali su me da ih posetim. Otišla sam kod njih sa „Rusima na Balkanu“ Filipom Kudrjašovom i Sergejem Marizinom. Ja sam tamo bila prvi put, a njih dvojica su kod Dušanke česti gosti. Podrazumeva se da su se domaćini potrudili. Mislim da je sto jedva izdržao onoliku hranu. Htela sam da odmerim svoju snagu i da probam od svega po malo. Ali od svega po malo je ipak mnogo. Hrabro sam pristupila trpezi. Filip reče da će odmah preći na mešano meso. Marizin me je sve vreme nekako lukavo posmatrao i stalno je vrteo čačkalicu u rukama. Ja tome nisam pridavala značaja. Ispostavilo se, međutim, da će sve to obilje biti krunisano gibanicom, koja nije odmah izneta na sto, a ja nisam ostavila za nju mesta. Kada je na kraju na trpezu postavljena ta ogromna pita od sira, nije se imalo kud. Nisam mogla da odbijem da ne uvredim domaćine. Posle svega toga sam se osećala kao bure koje su jedva izneli iz te kuće.
Masaljska, Marizin i Kudrjašov. Izvor: Lična arhiva
Elem, dok sam se ja sladila, napolju se smrkavalo. Veče je bilo tiho, toplo, prozori otvoreni, a ja se borim sa gibanicom. Kad odjednom – negde iz tame se začu kokodakanje. Miroslav neprimetno izađe u dvorište i unese u kuću kokošku da mi pokaže. Uzmi, reče mi. Kokoška šokirana, i ja šokirana. Nikad takvo nešto nisam držala u rukama! Srećom, kokoška je bila pametnija i mirno je stajala na podu da bih je mogla pomaziti. Čak smo se i fotografisale za uspomenu. Sada u pismima uvek pitam kako je kokoška i šaljem joj pozdrave.
Izvor: Lična arhiva
– Kad smo već kod jela, šta ti se najviše sviđa od srpskih specijaliteta?
– Da vam kažem, posle boravka u Srbiji vrlo teško je pomiriti se sa moskovskom hranom. U Srbiji su namirnice zaista jedinstvene i imaju pravi prirodni ukus. Njihovo voće, povrće, meso i mleko je veoma ukusno! Srpska jela su autentična ako su pripremljena od srpskih namirnica. Volim pečenu papriku. Ona je božanstvena. A kada sam prvi put probala kajmak sa mekim toplim hlebom, to je bio za mene nezamisliv doživljaj. Pa još i rakija! Najviše mi se sviđa od dunje. Jednom sam sa „ratnim drugovima“ Kudrjašovom i Marizinom prolazila pustom ulicom. Bilo je hladno, i ja sa blaženim osmehom rekoh: „Ala bi sad dobro došla rakija! Ali izgleda nema ko da nam ponudi“. Par minuta kasnije naiđosmo na drvene merdevine, a domaćin stoji na njima i nešto popravlja ispod krova. Moji saputnici obratiše pažnju na zanimljivu konstrukciju merdevina i stadoše. A taj čovek siđe i... ponudi nam rakiju. E vala, od Boga mu zdravlje!
– Šta te je ovde prvi put začudilo?
– Kao i svi Rusi koji dolaze prvi put u Srbiju, i ja sam bezuspešno pokušavala da bar negde popijem čaj. Običan crni čaj! Na kraju mi je objašnjeno da se crni čaj u Srbiji koristi samo za lečenje bolesnika i može se naći samo u apotekama. A ja se pitam zašto me svi gledaju kao da sam bolesna. Drugo je kamilica ili matičnjak. E, to je čaj! A u Rusiji je sve obrnuto.
Još mi je smešno kada pse koji čuvaju dvorišta zovu „opasan pas“. Videla sam te opasne pse. Idem ulicom, a on duž ograde trči po dvorištu, veselo laje i maše repom. Mnogo je bilo „strašno“!
Izvor: Lična arhiva
U Nišu sam videla jednog smešnog psa. On je bio lutalica ali se pravio da je vlasnički pas. Neprimetno bi se pridružio nekome na ulici i hodao pored njega ponosno se osvrćući unaokolo, kao da kaže: „Evo, ovo je moj vlasnik!“ I to je trajalo sve dok „vlasnik“ ne bi skrenuo negde. Tada bi pas našao drugog „vlasnika“.
Primetila sam da su psi ovde vrlo druželjubivi. Jednom smo otišli u goste u neku seosku kuću, a u dvorištu su bila dva šteneta. Počeli su da se svađaju jer je i jedno i drugo htelo da prvo njega mazim. Preskakali su jedno drugo i skakali meni u naručje. Na kraju su se oba šteneta, posle tolikog truda, upiškila od sreće.
„Život kao čudo“ – Olja, koji je srpski muškarac po tebi najlepši?
Kusturica: Proces amerikanizacije je završen. Vreme je za novu stranicu

– Treba sve Srbe pogledati da bi se izabrao najlepši! Lepe Srbe ja zamišljam kao visoke i stasite. Evo, recimo, Emir Kusturica je i visok, i stasit, i može se sa njim pevati, ali nažalost, već je zauzet!
– Kad si već pomenula Kusturicu, ti verovatno voliš njegove filmove?
– Pa naravno, dopadaju mi se filmovi Emira Kusturice. To je čitav okean šarma, avanturizma, prelepe muzike i nacionalnog kolorita. Sve je baš tako, upravo sam to ja i primetila u Srbiji. Kusturica je veliki talenat. Nedavno sam gledala njegov dokumentarni film o Maradoni. Odličan je! Zarazan! Energičan! Sočan!
Zašto se Ruskinje udaju za Srbe?


Lično i posredno poznajem dosta Ruskinja koje su se srećno udale za Srbe. Mislim da se ne treba tome mnogo čuditi. Srbi su ipak lepotani. Pored toga, nisu pijanice i stalo im je do porodice. Zašto se u takvoga ne zaljubiti? Svaki par ima svoju životnu priču. Ne mislim da je nacionalnost odlučujući faktor u izboru voljene osobe. Često se to odvija potpuno iracionalno. Neka svima bude dobro!
– Imaš li neku želju vezanu za Srbiju?
– Želela bih da pobedim svoju lenjost i da ipak normalno naučim srpski. A nove pesme već učim.
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija

Nastavak na RuskaRec.ru...