Izvor: Politika, 06.Jul.2010, 11:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prikriveni ciljevi špijunskog rata
Samo postotatak rusko-američkih obaveštajnih afera dospeva u javnost – obelodanjuju se epizode sučeljavanja koje bi mogle da utiču na političku diskvalifikaciju protivnika
Analize najnovije rusko-američke špijunske afere upućuju na zaključak da je propagandna korist inicijatora, u ovom slučaju obaveštajnog vrha SAD, bila veća od operativnog učinka. Stručnjaci su procenili da je razotkrivanjem desetak ruskih agenata postignut medijski efekat, ali je propuštena prilika >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da se razbiju brojni „serkli“ Moskve u Americi – ćelije „spavača“ koji bi u datom trenutku trebalo da preuzmu ulogu ratnika iz trojanskog konja.
U prilog procenama ide izjava Olega Gordijevskog, dvostrukog agenta koji je iz Moskve prebegao u SAD: „U Americi dejstvuje još šezdesetak ruskih agenata, kojima se nije ušlo u trag.“
Da li je Gordijevski dao izjavu po nečijem nalogu (u obaveštajnoj branši se tvrdi da je Moskva odustala od njegovog gonjenja, a zauzvrat zahtevala usluge) predmet je spekulacija. U svakom slučaju, njegovo javljanje za reč upućuje na motive onih koji su ovlastili Ef-Bi-Aj da pokrene prošlonedeljnu akciju hapšenja. Reč je o pokušaju da se predsednik Barak Obama stavi pred svršen čin, osujeti (buduća) saradnja s ruskom „konkurencijom“. Kooperacija na tom nivou predstavljala je jednu od glavnih tema razgovora predsednika SAD i Rusije, Obame i Medvedeva, vođenih pre hapšenja ruskih špijuna. S druge strane, preuranjeno razotkrivanje špijunske organizacije u SAD predstavljalo je pokušaj diskreditacije Mihaila Efimoviča Fratkova, šefa ruske obaveštajne službe za inostranstvo SVR.
„Loveći zeca oterali su medveda“, ironično je primetio Fratkov. Užem krugu saradnika predočio je efekat: „Brzopleti Amerikanci su zarad ostvarenja političko-pragmatskih ciljeva propustili šansu da zadaju značajniji udarac“. Zabrinutost se nadovezala na ironiju u drugom delu izlaganja. Upozorio je da američke obaveštajne službe „tvrde pazar“ ne bi li izdejstvovale proširenje ovlašćenja.
Politički motivi
Praksa (zlo)upotrebe špijunskih afera u političke svrhe, ili u cilju dobijanja širih ovlašćenja i finansijskih sredstava, nije nova. Karakteriše afere u minulih pet i po decenija koje su defilovale naslovnim stranama štampe, bile „eksploatisane“ kao teme špijunskih romana i holivudskih filmova. (Oko 95 odsto špijunskih obračuna obavljeno je daleko od očiju javnosti. Neki gubitnici su likvidirani, a oni bolje sreće „preokrenuti“. Bilo je slučajeva u kojima su razotkriveni agenti „snabdevani“ montiranim informacijama.)
Hronologija poznatih sučeljavanja obaveštajnih službi dve velesile (ili njihovih „rođaka“ iz agencija bliskih SAD, odnosno prijateljskih informativnih službi Moskve) jasno ukazuju na političke motive. U epohi pre i posle pada Berlinskog zida.
U novije vreme, uz aktuelnu špijunsku aferu, trebalo bi pomenuti aferu „Evrokopter“ iz 2008. godine. Uoči posete novoizabranog predsednika Rusije Dmitrija Medvedeva Nemačkoj, u Minhenu je organizovano suđenje nemačkom inženjeru EADS-a, zbog navodne špijunaže po nalogu Moskve. U zamenu za (iznuđeno) priznanje, inženjer je dobio uslovnu kaznu od trinaest meseci zatvora. Pri tom se branio sa slobode. Zar je, po opštoj proceni, „bagatelni“ slučaj morao da bude iznesen u javnost u vreme državne posete? Ili je „tempiranje“ usledilo ne bi li se sprečilo (prekomerno) zbližavanje Moskve i Berlina?
Slični motivi kumovali su otkazivanju rusko-američkog samita, početkom šezdesetih godina prošlog veka. Sovjeti su prvog maja 1961. godine oborili američki špijunski avion B-2 i prećutali da je pilot Geri Pauers u životu. Kada su Amerikanci, pet dana kasnije, pokušali da objasne svetu da je let B-2 bio u sklopu svemirskog programa, Rusi su emitovali priznanje Pauersa da je bio u špijunskoj misiji. Plan KGB-a da se osujeti naum Hruščova o normalizaciji odnosa sa SAD bio je ispunjen – dogovoreni sastanak Nikite Hruščova i Dvajta Ajzenhauera u Parizu je otkazan...
Borba za prestiž
Prvo rusko-američko sučeljavanje na „špijunskom ratištu“ bila je „Afera Gušenko“. Bila je povod izbijanju hladnog rata i poslužila kao opravdanje za kasniju Makartijevu hajku na liberalno i humanistički, prevashodno levo, nastrojene Amerikance –u istoriji zabeležena kao epoha komunističke paranoje u SAD.
Hiljade nevinih ljudi optuženo je za špijunažu i planiranje (komunističkog) prevrata. Mnogi su zauvek nestali, većina je završila izgledne karijere, a samo mali deo njih je doživeo rehabilitaciju, nekoliko decenija kasnije.
Događaji su uzeli maha petog septembra 1945. godine. Tog dana je 26-godišnji stenograf sovjetske ambasade u Otavi Igor Gušenko otkrio kanadskim rendžerima da su u Kanadu i SAD infiltrirane hiljade ruskih agenata „spavača“. Gušenko je potkrepio iskaz stotinama originalnih zapisa koje je ukrao u ambasadi. Među njima je bio i dokument sa, kako je utvrđeno, originalnim potpisom Staljina.
Signal za početak hajke na „komunističke agente“ u SAD bio je i znak za početak špijunskog rata dve velesile. Bitka za „očuvanje demokratije“, u verziji Zapada, odnosno borba za „očuvanje revolucionarnih tekovina radničke klase“, po definiciji Moskve, eskalirala je u špijunskim skandalima koji su prevashodno obelodanjivani zarad širenja uticaja na javno mnjenje, odnosno i u svrhu dizanja obaveštajnog rejtinga.
U prilog rečenom ide afera „Petorke iz Kembridža“ iz 1951. godine, poznatija kao „Afera Filbi“. Pet uglednih britanskih diplomata godinama je dostavljalo podatke iz Ujedinjenog Kraljevstva. Najžešći udarac Britaniji zadao je vodeći oficir petorke, šef tadašnje britanske obaveštajne službe, Kim Filbi. Napustio je Englesku da bi, kako je rekao, nastavio život u demokratskom okruženju socijalističke države SSSR-a.
U proleće 1955. godine, paradni operativac CIA Vilijam King Harvi je sa svojim timom prokopao tunel ispod Berlinskog zida, da bi u istočnom delu grada sakupljao beznačajne informacije. Glavna svrha poduhvata bila je namera da se javnosti prikaže nadmoć američkih obaveštajaca.
Jedina poznata špijunska afera sa isključivo obaveštajnom pozadinom bio je slučaj istočnonemačke „krtice“ Rajnera Rupa. „Šezdesetosmaš“ Rup je pod operativnim nadimkom Topaz duže od jedne decenije, od 1977. do 1989. godine, slao podatke o atomskom naoružanju zapada iz centrale NATO u Briselu. Ironija sudbine je da su CIA, BND i francuski DGSE imali podatke o agentu, ali nisu verovali u istinitost: „Koji bi ludak uzeo špijunsko ime iz filma ((triler Alfreda Hičkoka iz šezdesetih godina ’Topaz’) za operativni nadimak?“, primetio je tadašnji šef BND-a Hans Georg Vik.
Miloš Kazimirović
objavljeno: 05/07/2010
