Izvor: Politika, 24.Feb.2012, 23:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poruka moskovskih mitinga
Prateći ruski predizborni maraton, zapadni mediji više naškodili opoziciji nego glavnom pretendentu Vladimiru Putinu
Dan branitelja otadžbine, 23. februar, u Moskvi nije obeležen prigodnim vojnim i inim svečanostima. Umesto toga, pažnja građana bila je usmerena na mitinge podrške kandidatima na predsedničkim izborima zakazanim za 4. mart. Mitingovali su svi koji su to smatrali potrebnim, uključujući >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i aktuelnog premijera Vladimira Putina. Skup njegovih pristalica održan je na moskovskom stadionu „Lužniki“, gde je došlo da ga pozdravi oko 130.000 duša. Ostali – komunisti, liberalne demokrate, nacionalisti... održali su mitinge u centru prestonice. Njima, kako se ispostavilo, nije bilo potrebno baš previše prostora.
Ukratko, svako je rekao šta je imao, ponešto obećao, ponekog iskritikovao, upozorio, ali svi su pozvali na – nacionalno jedinstvo. Lider Liberalnodemokratske partije (LDPR) Vladimir Žirinovski je svoj apel čak potkrepio „najavom” izbijanja trećeg svetskog rata. I to već na leto.
U nedostatku konkretnih političkih argumenata – „za” i „protiv” – posmatrači su pokušali da izvedu neku drugu računicu. Naime, kao i u prethodnim prilikama, glavna tema „lakih analitičara“ bila je da li su na Putinov miting ljudi došli svojom voljom ili su na to naterani na ovaj ili onaj način. Međutim, takvu dilemu obesmisli prosta računica: ako je na stadion „Lužniki” sopstvenom voljom došlo svega 10 odsto prisutnih, to je i dalje deset puta više od onoga što je uspeo da okupi premijerov najozbiljniji konkurent – lider KPRF Genadij Zjuganov.
Sve pomenuto dešavalo se u prestonici, dakle tamo gde je opozicija premijeru i najveća, da ne kažemo i jedina. U nekim drugim daljinama Rusije, sve do Dalekog istoka, ta vrsta Putinovih oponenata praktično i ne postoji. A reč je o više od 90 procenata ukupnog ruskog stanovništva. To, takođe, znači da je pobeda aktuelnog premijera 4. marta praktično neizbežna.
Ipak, opozicionari uporno zastupaju tezu da Putin može da trijumfuje u prvom krugu jedino ako falsifikuje izborne rezultate. Koliko je ovakva taktika plodonosna, teško je reći. Pogotovo što njeni zagovornici, često i bez sopstvene volje, za istu dobijaju podršku zapadnih medija, pa i pojedinih tamošnjih zvaničnika, dovodeći sebe u poziciju da ih kod kuće tretiraju kao strane glasnogovornike. U Rusiji, u kojoj su još od raspada Sovjetskog Saveza prilično neskloni ovakvoj vrsti angažmana domaćih političara, to je najsigurniji put u poraz.
Pitanje je, u stvari, ko u Rusiji danas govori u ime opozicije. Previše često gromko se čuje glas onih koji nemaju više od stotinak sledbenika. A reč je, uglavnom, o vanparlamentarnim strankama, nevoljnim da usklade svoj program kako bi stvorile relevantan politički front. Dodatni problem jeste to što je u zapadnim medijima stvorena slika da su upravo takvi i autentični predstavnici antiputinske struje.
Navedeno sprečava zvaničnu politiku Zapada da ruskoj opoziciji priđe na način koji bi mogao da bude koristan za obe strane. Tako se u jednom trenutku pojavila teza da bi vašingtonskoj administraciji više odgovaralo da pobednik na izborima 4. marta bude komunista Genadij Zjuganov.
Mada je odavno svima jasno da će Putin iz martovskog izbornog ogledanja izaći kao dobitnik, ako ne u prvom onda u drugom krugu, primetno je odsustvo želje da se sa budućim šefom države unapred stvori prijateljski kontakt. To je i navelo premijera da svoj govor na „Lužnikima” intonira prilično oštro i spomene „nedopustivo mešanje Zapada u unutrašnje poslove u Rusiji i pokušaje nametanja volje iz inostranstva”.
Američki „Losanđeles tajms” je, komentarišući događaje u Moskvi, u tom smislu je naveo i da se Putin kroz apel zemljacima za nastavak borbe protiv spoljnih uticaja, prirodno, stavio u poziciju „zaštitnika zajedničke države”. Primetno je bilo, takođe, da premijer nije uputio nijednu ružnu reč na račun svojih izbornih konkurenata, čime je očigledno želeo da naglasi da će ukoliko bude izabran biti predsednik svih Rusa, bez obzira na njihove političke stavove.
Proizlazi, praktično, da su premijerovi kritičari iz inostranstva posao odradili, kako se to kaže, u korist sopstvene štete. Posledice ovakvog stava već se osećaju na primeru Sirije. U Rusiji, naime, ono što se dešava u ovoj ratom rastrzanoj zemlji, ali i u vezi sa Iranom, shvataju kao direktnu pretnju sopstvenoj teritorijalnoj bezbednosti. Upravo ono na šta je, najavljujući treći svetski rat, upozorio i najgrlatiji Putinov protivnik Vladimir Žirinovski.
Slobodan Samardžija
objavljeno: 25.02.2012
Pogledaj vesti o: Predsednički izbori
