Izvor: Politika, 14.Mar.2014, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od Kosova do Krima i dalje
Ulaskom Ukrajine u evroazijsku uniju, Rusija bi zaustavila širenje NATO-a i EU na istok, čime bi se uspostavila i ravnoteža između Zapada i postsovjetske Rusije. I upravo tu su se stvari i otele kontroli
Deklaracija o nezavisnosti Krima i Sevastopolja od Ukrajine, koja se poziva na presedan koji je 2008. godine učinjen na Kosovu, u Srbiji je dočekana s pomešanim osećanjima. Dok jedan deo srpske javnosti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u njoj vidi potvrdu upozorenja koja je Srbija uzaludno slala uoči proglašenja nezavisnosti Kosova, drugi strahuje da ova deklaracija i stav zvanične Moskve da je ona „potpuno zakonita” stavlja tačku na rusku podršku Srbiji u pogledu Kosova. Takva strahovanja nije otklonilo ni saopštenje ruske ambasade u Beogradu da Moskva nije promenila stav niti odustala od rezolucije SB UN 1244, koja potvrđuje srpski suverenitet na Kosovu. Razlog se krije u činjenici da i deklaracija i stav ruskog MID-a prihvataju savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde da se jednostranim proglašenjem nezavisnosti jednog dela jedne države ne krši međunarodno pravo. Time se prihvata zapadni stav da pravo naroda na samoopredeljenje ima prvenstvo nad suverenitetom država, čemu se Rusija do sada protivila.
Kako je došlo do ovog zaokreta i kakve su njegove posledice po Srbiju i međunarodne odnose?
Sve do nedavno, Rusija je bila vodeći zagovornik osnovnog načela Povelje UN i Helsinškog akta da su suverenitet i teritorijalni integritet međunarodno priznatih država nepovredivi. Još 2007, ruski predsednik Putin je povodom pregovora o budućnosti Kosova izjavio: „Mi se zalažemo za dijalog i primenu međunarodnog prava, što podrazumeva poštovanje teritorijalnog integriteta država. Ukoliko odlučimo da damo prednost načelu etničkog samoopredeljenja nad teritorijalnim integritetom, tako se mora postupiti svuda u svetu, naročito u Južnoj Osetiji, Abhaziji i Pridnjestrovlju. Na zapadu, takvo rešenje bi oslobodilo separatizme u Evropi. Pogledajte Škotsku, Kataloniju, Baskiju.”
Prvi nagoveštaj zaokreta Moskve bila je Putinova poruka američkom predsedniku Bušu u leto 2008, tokom krize na Kavkazu, da „izbor nije bio ruski nego američki i da je Moskva bila spremna da prihvati bilo koju od dve odluke koje su bile na raspolaganju Vašingtonu: da poštuje Povelju UN ili da napravi opasan presedan koji bi sledili i drugi”. Moskva je u Međunarodnom sudu pravde u Hagu 2010. godine i dalje čvrsto stajala na prvom stavu, ali se posledice ove odluke nisu mogle ignorisati ni u Rusiji, utoliko pre što su išle u prilog njenim interesima u „bliskom susedstvu”, gde je posle raspada SSSR ostalo oko 30 miliona Rusa. Moskvu su u tom pravcu upućivali i pokušaji NATO-a i EU da se prošire dalje na istok, u čemu je Rusija videla nastavak hladnog rata, pokušaj potiskivanja iz Evrope i pretnju koju je pojačavala namera Bušove administracije da na njenim zapadnim granicama izgradi tzv. antiraketni štit.
Poučena iskustvom ujedinjenja Nemačke s kojim se sovjetski predsednik Mihail Gorbačov saglasio pod uslovom da NATO ne prelazi Elbu (bivšu granicu Zapadne i Istočne Nemačke), koji nije ispoštovan, Rusija se od početka devedesetih suprotstavljala širenju NATO-a na istok. Kada je ovaj savez aprila 2008. najavio da bi mogao da uputi poziv Gruziji i Ukrajini, Rusija je reagovala, priznala Južnu Osetiju i Abhaziju u leto te godine i povela kratkotrajni rat protiv Gruzije. Zapad je protestovao, ali nije vojno reagovao, a NATO je prestao da pominje članstvo Gruzije i Ukrajine.
Ohrabrena postignutim ali i ekonomskom krizom koja je izbila krajem te godine u SAD i EU, Rusija je preuzela inicijativu koju je Vladimir Putin želeo da kruniše stvaranjem tzv. evroazijske unije kao pandana EU. Novostečenu moć u evroazijskom prostoru Rusija je prošle godine demonstrirala suprotstavivši se mogućoj intervenciji NATO-a u Siriji. Ulaskom Ukrajine u evroazijsku uniju, Rusija bi zaustavila širenje NATO-a i EU na istok, čime bi se uspostavila i ravnoteža između Zapada i postsovjetske Rusije. I upravo tu su se stvari i otele kontroli. Otkazivanje potpisivanja sporazuma Ukrajine i EU bilo je okidač događaja koji su za samo mesec dana doveli do pada proruskog predsednika Ukrajine, „ukrajinskog proleća” i proglašenja nezavisnosti Krima i Sevastopolja, ali i najveće krize u odnosima Moskve i Zapada od vremena kubanske raketne krize.
Iako bi bilo preterano očekivati da ona može da dovede do oružanog sukoba Rusije sa NATO-om ili do novog hladnog rata, moglo bi se pretpostaviti da će najveće posledice osetiti Ukrajina, koja počinje da podseća na Bosnu i zemlje u „sivoj zoni” između Zapada i Rusije. Među njima će se možda naći i Srbija, koja će ih osetiti kroz povećanu podršku Zapada Kosovu, odlaganje „Južnog toka” i pritisak da se konačno opredeli između EU i Rusije. Posledice po međunarodne odnose biće dalekosežnije jer se primatom načela o pravu naroda na samoopredeljenje nad načelom o suverenitetu i teritorijalnom integritetu ruši čitav posleratni sistem međunarodnih odnosa zasnovan na Povelji UN i Helsinškom aktu. Pitanje nije da li nego kada i gde će presedan napravljen 2008. godine na Kosovu izazvati sledeću krizu. Sudeći po prvim reakcijama, NATO izgleda veruje da bi se to moglo dogoditi negde između Baltika i Pridnjestrovlja.
Profesor na Fakultetu političkih nauka
Predrag Simić
objavljeno: 14.03.2014.
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
