Izvor: Politika, 14.Maj.2010, 23:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NAŠA MANIJA VELIČINE
Vojska Srbije nije bila na paradi u Moskvi jer to zvanično nije ni zatražila
Postoji li neki vic, a da u njemu akteri obavezno nisu Amerikanac, Rus i Srbin? Mislim da nema, nisam čuo za neki vic u kojem bi protagonisti bili Nemac, Kinez, i, na primer, Italijan. Samo dve supersile i Srbi. To je naš preovladavajući odnos prema stvarnosti. I to nam se ponekad obija o glavu. Kao sada povodom velike vojne parade >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na Crvenom trgu u Moskvi. Vojska Srbije nije pozvana na paradu i to je kod nas dočekano skoro kao uvreda, izrečeno je mnogo besmislica o tome zašto nismo pozvani, a to smo zaslužili. Najkraći odgovor jeste da Srbija zvanično nije ni zatražila da njena vojska bude prisutna na paradi povodom 65 godina od pobede nad nacizmom i fašizmom.
U ambasadi Srbije u Moskvi proverio sam da li je bilo naših zahteva da vojnici Vojske Srbije promarširaju Crvenim trgom? Odgovorili su mi da nije. Kako su u međunarodnim odnosima formalnosti i protokol nekada važniji i od suštine, onaj ko je očekivao da će Rusi nas pozvati, a da ih mi prethodno lepo ne zamolimo i da to urade, taj smatra da smo mi Amerikanci, Francuzi ili Britanci, i taj očito još uvek razmišlja u kategorijama vica sa početka ovog teksta.
Istina, Jugoslovenska armija je krajem 1945. godine bila četvrta po snazi saveznička armija u Evropi, imala je oko 800.000 boraca što znači da je bila i brojnija i snažnija od De Golove armije. Ali te vojske i te države više nema, a pravni naslednici su zapravo svi, od Triglava do Vardara. Istina je da je srpski narod platio najveću cenu u borbi protiv fašizma i nacizma na jugoslovenskim prostorima, da je podneo najveće žrtve, ali je i bolna istina da su posle 5. oktobra 2000. godine ulicama u Beogradu i u Srbiji, koje su nosile imena generala Crvene armije, a koji su učestvovali u borbama za oslobođenje Beograda i delova Srbije, promenjena imena. Sada su imena vraćena, ali ne i istim ulicama, već tamo negde u Ugrinovcima i ko zna gde još po periferiji. A u centru Beča postoji spomenik vojnicima Crvene armije koji su učestvovali u borbama za Beč. Nikome u Austriji i ne pada na pamet da to menja, svake godine na dan ulaska trupa Crvene armije u Beč, gradske vlasti polažu cveće i vence na taj spomenik. Jer, Crvena armija se i u Beču borila protiv nacizma i fašizma, a ne za komunizam. Pametni Austrijanci.
Kako su Rusi shvatili naše sitne i provincijske poteze možemo samo da zamišljamo. Poistovetiti komunizam i borbu protiv nacizma i fašizma mogu samo ideološke dogmate sa opasnom istorijskom amnezijom. U Rusiji je Drugi svetski rat nazvan „velikim patriotskim ratom” i oko toga nema spora na unutrašnjoj političkoj sceni današnje Rusije. Iako je i Rusija u vreme tog velikog otadžbinskog rata imala kolaboracioniste koji su ratovali na strani Vermahta: od generala Vlasova do cele dve divizije Vermahta popunjene isključivo bivšim ruskim ratnim zarobljenicima, ali i dobrovoljcima. Nikome danas u Rusiji ni na pamet ne pada da te kolaboracioniste svrstava u neki antifašistički pokret, jer eto oni su kao morali da pucaju u Crvenu armiju čiji je glavnokomandujući bio komunistički diktator Staljin. Te vrste istorijskih „nijansiranja” nema danas u Rusiji ni u intelektualnim krugovima koji nisu „zaljubljeni” ni u Putina ni u Medvedeva. Moskva takve pokušaje jednostavno naziva pokušajem revizije rezultata Drugog svetskog rata. I kada mi u Srbiji i u Beogradu promenimo imena ulica ruskih generala Moskva to tumači našim pokušajem revizije rezultata Drugog svetskog rata, pokušajem da se prikrije čitav jedan deo istorije.
O razlozima slabe ili skoro nikakve vojne saradnje između Srbije i Rusije mogla bi se napisati knjiga. Beograd optužuje Moskvu da skupo naplaćuje školovanje naših oficira u Rusiji, dok mi školujemo ruske oficire besplatno, iz Beograda dolaze optužbe da je sa ruske strane bilo pokušaja da se u remontovane „migove-29” ugradi neadekvatna i polovna oprema, u Moskvi mi kažu da to nije istina i podsećaju me na slučaj „padobrani za katapultiranje pilota iz miga-29”, odnosno ko je hteo da se u remontovane „migove-29” ugrade polovni rumunski padobrani umesto originalnih ruskih. Kada sam zapitao zašto nam ne prodaju rezervne gume za „migove-21” i „migove-29”, koje nemamo već punih godinu dana, odgovoreno mi je da su nam nuđena tri kompleta tih guma. Besplatno. Ko sada tu govori istinu, a ko ne, zaista ne znam.
Miroslav Lazanski
[objavljeno: 15/05/2010]
