Izvor: NoviMagazin.rs, 07.Avg.2016, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Duh Kremlja oko Bele kuće
Lider Rusije je bolji od našeg predsednika. Moskva treba da nam bude partner, a ne rival, a zarad ostvarenja zajedničkih ciljeva mogli bismo da priznamo njenu aneksiju Krima, pa čak i da je pozovemo da nam dostavlja obaveštajne podatke koji diskvalifikuju pojedine ovdašnje pretendente za osvajanje vlasti.
Zvuči poznato? Takve opaske mogle su da se čuju naročito među političarima koji misle da bi njihove države >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << i svet izgledali bolje kad bi se preuređivali po ruskom, a ne po zapadnom modelu.
Ovog puta, međutim, lansirao ih je potencijalni lider najveće zapadne i globalne sile Donald Tramp. Republikanski kandidat za predsednika Amerike naknadno je, doduše, relativizovao takve gromopucatelne teze, kao neku vrstu neobavezujućih mu vragolija, ali ostaje činjenica da je svojim nastupima, počev od razmena komplimenata s Vladimirom Putinom, on uveo “ruski faktor” u trku ka Beloj kući.
Ako ni po čemu drugom, po tome će svakako biti zapamćen. Pogotovu ako se ispostave tačnim slutnje da se pomenuti “faktor” direktno umešao u američki izborni proces, i to “u prilog Trampu”.
Američki obaveštajci procenjuju, naime, da su njihove ruske kolege, što Moskva demantuje, dostavile Vikiliksu materijal koji pokazuje da je iz Nacionalnog komiteta demokrata, protivno obavezi na nepristrasnost, favorizovana Hilari Klinton u unutarstranačkom nadmetanju s Bernijem Sandersom (zbog čega je ostavku podnela šefica komiteta). Bude li nepobitno dokazano rusko “kumovanje”, to bi predstavljalo dosad najimpozantniji neposredni upliv Rusije, a verovatno i bilo koje druge države, u diskrecije američkog (izbornog) sistema, sugerišu hroničari.
Iskustvo uči da ni za jednu zemlju nije dobro da postane važan deo američke izborne kampanje, pa analitičare vanredno zanima zašto bi Rusija, eventualno, želela da dobije taj status. Nema sumnje, zaključuju, da joj Tramp više odgovara pošto, za razliku od Klintonove, propoveda da je NATO prevaziđen, da Amerika ne bi automatski branila napadnute članice Atlantskog saveza, da nalet migranata može da rasparča EU i da će Amerika “opet biti velika” ako se prvenstveno posveti sebi, što bi značilo da ostavlja više prostora drugim silama za rešavanje međunarodnih izazova, pa i zadovoljavanje njihovih sopstvenih prohteva.
Ali, u igrama velikih sila najčešće ispadne da jedna u drugoj učvršćuju one protiv kojih se angažuju. Što više zapadne zemlje, naročito SAD, pojačavaju pritisak na Putina, unutrašnja podrška njemu je sve solidnija. Slično bi moglo da važi i za simpatije Rusije prema Trampu pošto Amerikanci, kako je potvrdila i nedavna Galupova anketa, imaju negativno mišljenje (65 odsto) o toj zemlji, pa bi moglo da se ispostavi da će korist iz te trakalice izvući “ne onaj kome je rečeno nego ona kojoj je suđeno”, to jest Hilari, a ne Donald.
Moskva, izvesno, ne računa da će svojim postupcima privoleti Amerikance da izglasaju vođu po njenoj želji (iako se takva koincidencija ne isključuje u ovim izborima u kojima je Tramp, mimo prognoza, slistio sve unutarstranačke rivale). Njoj, jednostavno, odgovara američki antiestablišment kandidat, s karakteristikama rijaliti šoua kakve forsira Tramp, kao “dokaz” slabosti američke demokratije i zapadnog modela uopšte.
I levičar Sanders je bio antiestablišment pretendent, ali je u svesrdnom zalaganju za više socijalne pravde i uspehom u mobilizaciji zapostavljenih i mladih, predstavljao potencijalnu neugodnost i za ruske neuravnoteženosti. Pa iz Moskve njemu nisu upućivane tako otvorene simpatije kao desničaru Trampu, liku srodnom evropskim evroskepticima, među kojima takođe prevladava sklonost Putinovoj “samobitnosti”.
Duh Kremlja se vija oko Bele kuće više nego ikad u novijoj povesti, koristeći i situaciju u kojoj su rekordno uskovitlani i američki duhovi. Prvi put će Amerikanci za predsednika morati da izaberu jedno od dvoje favorita, od kojih nijedan ne uživa anketnu podršku građana.
Slaba im je uteha da će na čelo države prvi put stupiti jedna žena ili jedan milijarder – šoumen. Njena pobeda bi na Ameriku navukla imidž nepotizma, smenjivanje u vrhu ili pri vrhu vlasti dve porodice – oca i sina Buša, pa supružnika Klinton. Njegova pobeda bi pak sugerisala da na čelo supersile dolazi ličnost koja bolje zna da iskoristi masovno nezadovoljstvo postojećim stanjem nego šta bi i sa samim sobom, a kamoli sa sve komplikovanijim svetom.
U takvim okolnostima otvorila su se vrata za nekog trećeg. Njega nema iako opstaje skromna nada da će se takav pojaviti, bar kao remetilački (ne ruski) faktor, u poslednji čas.
Pribojavam se samo da se u međusobnom preganjanju dve sile ne upuste u “izbore”, kojima bi nekog “trećeg” odabrali kao podesnog da preko njega namiruju međusobne neraščišćene račune. Srbija će, nadajmo se, dobiti uveravanja da ona to nije, kad joj takoreći jedan za drugim u goste dođu američki potpredsednik Džozef Bajden i ruski premijer Dmitrij Medvedev. Mada, intrigira pitanje kako su se, u vanrednim međusobnim odnosima, odlučili da baš kod nas gotovo istovremeno uberu poneki poen za sebe?
