Izvor: Vostok.rs, 28.Okt.2016, 22:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako sovjetska prošlost utiče na odnose Rusije sa svetom?
Vodeći eksperti svetske politike okupili su se na Valdajskom forumu u Sočiju od 24. do 27. oktobra, i uporedili spoljnu politiku današnje Rusije sa politikom Sovjetskog Saveza.
U ove dane, kada se savremenoj Moskvi pripisuju ambicije Sovjetskog Saveza, eksperti su pokušali da formulišu najvažnije mitove vezane za njenu sovjetsku prošlost i neizvesnu budućnost.
Foto: Anatolij Strunjin/TASS
Sovjetska prošlost
„Ja ne verujem da je raspad Sovjetskog Saveza 1991. godine bio neizbežan. Postoji mnogo faktora koji su mogli doprineti da se to i ne dogodi“, rekao je za „Rusku reč“ Robert Legvold, zaslužni profesor Katedre za politikologiju Kolumbijskog univerziteta i direktor Evroatlantske bezbednosne inicijative.
Nijedna od najvažnijih teorija koje eksperti ističu u potrazi za razlozima raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine ne objašnjava taj fenomen u potpunosti. Bilo da su uzroci raspada skriveni u političkom i ekonomskom sistemu SSSR-a, ili u problemu njegovih nacionalnosti, koje su podgrevale separatistička stremljenja u pojedinim delovima multinacionalne zajednice, ipak je nemoguće sa sigurnošću reći zašto se Sovjetski Savez raspao upravo 1991. godine, smatra Legvold.
Jednoznačno definisanje uzroka raspada Sovjetskog Saveza nije moguće ni zbog mišljenja da je SSSR bio namerno demontiran. „U Rusiji ima veoma mnogo ljudi koji smatraju da se Sovjetski Savez nije sam raspao nego je demontiran“, rekao je za „Rusku reč“ Andrej Cigankov, profesor katedre za političke nauke i međunarodne odnose Univerziteta u San Francisku.
Mišljenje da kriza u Sovjetskom Savezu nije bila strukturne prirode potvrđuju i podaci da se 1988. godine poboljšala ekonomska situacija u SSSR-u, rekao je Cigankov. „Možda to nije bila strukturna nego ciklična kriza. Moguće bi bilo izmeniti situaciju da je vođena drugačija politika“, tvrdi ekspert.
Drugo, još zanimljivije pitanje, po Cigankovljevom mišljenju, tiče se ekstrapoliranja principa sovjetske spoljne politike na savremenu Rusiju.
Neizvesna budućnost
„Taj voz je već otišao“, rekao je Ričard Sakva, stručnjak za evropsku i rusku politiku na Univerzitetu u Kentu, odgovarajući na pitanje „Ruske reči“ da li Moskva teži za onim uticajem na druge zemlje koji je imala u doba SSSR-a.
Pogrešna je pretpostavka da svako jačanje uticaja Rusije na postsovjetskom prostoru obavezno znači težnju Kremlja da obnovi Sovjetski Savez, rekao je ekspert. Čuvene Putinove reči o „najvećoj geopolitičkoj katastrofi 20. veka“, ne treba interpretirati kao njegovu želju da obnovi Sovjetski Savez čim mu se pruži prilika, slaže se Legvold.
Današnja Moskva nema ambicija da uvlači okolne zemlje u blokove poput onih iz doba Hladnog rata, smatra Legvold. Po mišljenju ovog eksperta, Rusija, kao i svaka druga zemlja, želi da se njen glas uzima u obzir prilikom donošenja regionalnih odluka koje se tiču njenih interesa, ali to ne znači da Rusija traži načina da uspostavi potpunu kontrolu nad svojim susedima.
Upravo zbog toga zemlje zapadnog sveta ne treba da doživljavaju Rusiju kao potencijalnog agresora. Glavni zadatak Moskve danas je poboljšanje ekonomske i demografske situacije u zemlji, smatra Džon Miršajmer, profesor politikologije na Univerzitetu u Čikagu.
Eksperti smatraju da Zapad upućuje kritike ruskim integracionim inicijativama zbog toga što pomenute inicijative dovode u pitanje veru zapadnih zemalja u to da savremeni svetski poredak nema alternativu.
„Pomoću univerzalnog sistema koji su zapadne zemlje uspostavile posle 1991. godine vrše se pokušaji homogenizacije političkog prostora u celom svetu. Razvoj BRIKSA-a i drugih zajednica zemalja argument je kojim se pokazuje da alternativa postoji i da monopolarni univerzalizam više nije prihvatljiv“, rekao je Sakva.
Pri tome Moskva ne traži puteve da namerno suprotstavi zapadnom svetu alternativno ustrojstvo svetskog poretka, smatraju eksperti. Oni su ubeđeni da su spoljnopolitičke inicijative Rusije, uključujući i sve tešnju saradnju sa Kinom, uslovljene pre svega politikom koju SAD i EU sprovode prema Moskvi.
„Rusi najčešće samo reaguju na poteze Amerikanaca […]. Upravo su Amerikanci ti koji guraju Ruse da se okrenu Kinezima, i ja mislim da to nije u interesu Amerike“, rekao je Miršajmer.
Pa ipak, zasada u odnosima Rusije i Zapada preovladavaju konfrontacija i antagonizam. I jedni i drugi smatraju da druga strana ispoljava ekspanzionističke tendencije, a normalizacija odnosa među njima i obostrano korisna saradnja novih i starih integracionih tvorevina i dalje je scenario koji nije realističan, smatraju eksperti.
Nikolaj Ševčenko,
Ruska reč
