Izvor: Lepota i zdravlje, 06.Jan.2016, 11:15   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Duda Alapača: Mi dobro, a vi kako ‘te…?

Autorka teksta: Duda Alapača Okej, ‘ajde sad da ne pričam o ledu, i okovanim ulicama, i paralisanom gradskom prevozu, i snegu koji je usred zime iznenadio putare, da ne pominjem košavu na objektivnih minus sedam, subjektivnih minus stopedesetsedam, hajde da zaboravim sve i setim se zbog čega ono beše volim praznike? Ovog puta posebno volim praznike zato što mi dolaze sestra i zet iz Bosne. A zet, pa još i iz Bosne – e, brajko moj, to nije mala stvar. Zet ti se kod nas dočekuje kao visoki >> Pročitaj celu vest na sajtu Lepota i zdravlje << zvaničnik, sa svim počastima, šerpom sarme, gibanicom i Moskva šnitom. U tip-top čistoj kući, novim papučama i štirk-posteljinom. Zetu se ustupa spavaća soba, zato što zet nije dugme i zato što je zet, za sestrinu ljubav, pristao da vozi preko trista kilometara i da, eto, baš s nama dočeka Novu. - Hoćeš li prestati da briskaš sve po kući – pita me Vlada. - Hoću, al’ samo da udarim glanc u kupatilu. - Udarila si glanc sinoć. - Sinoć za sinoć, a sad za sad. Mislim stvarno, Vlado, ljudi dolaze, skloni te noge sa stola. - Ako dolaze ljudi – pa ne dolazi sanitarna inspekcija, jesi rešila da nas pogušiš s tim domestosom, otvori malo… - Ne otvaraj! Neću da ih dočekujem u ‘ladnoj kući… Jesi izneo sarmu na terasu? - Izneću, šta si zapela. - Nisam zapela, al’ samo kažem… Eto, volim Novu godinu zbog pomalo mahnitog jurcanja, i zbog toga što u poslednji čas pritiskam dugme za multitasking i uspevam nekako sve da završim, i što se natenane spremamo za proslavu, i što se iznese sve što se ima u kući na sto, pa polako gustiramo. Oni se čude kad sam to sve uspela da spremim, a meni drago što vidim da im se sviđa pa samo dosipam i dodajem. “Pa kad si stigla i prebranac da napraviš?!” Ma, ja ti to sve časkom – odmahujem rukom, iako sam sinoć oči svoje isplakala dok sam iseckala kilo luka i što sam do malopre bazdila na zapršku. Ne mari, važno je da su stigli. - Eh, evo malo poklona, valja se… – kaže sestra i vadi šuškave zamotuljke iz kofera. - Ma, što ste se trošili, stvarno niste trebali… - Nije to ništa, malo kafe, flaša pića, sitnice za dijete, znaš kako je, sve na brzinu… - Pa nisi baš morala kilo kafe… - De, de, k’o da je kilo kafe nešto… Isplela ti nana priglavke… tebi, Vlado, rakija, domaća, maksuz… e ovo je za Bebu, kapa, šal, nešto slatko… - A joj, vidi njih, pa stvarno niste trebali… - Trebali smo, kako nismo trebali. Vidi kako ste nas dočekali, valjalo je sve to spremit’, bona. U kol’ko idemo na doček? Šta ‘š ti s kosom, ja mislila samo u rep svezat’… Eto. Zato volim praznike. I zbog taksija kog nema pa nema. I zbog toga što svaki put moram odvraćati Vladu od toga da, posle entog piva, glumi heroja i ide kolima, jer nam se valja tim istim kolima i vratiti u neka doba, i zbog toga što smo nas dve nakinđurene kao kakve snaše, i zbog gužve ispred restorana, i zbog čemernog predjela koje od muke slikam i momentalno postavljam na Fejs. Dva listića šunke, jedna projica, kolutić čajne, sto do prozora, tri vrste pića, domaćeg, rakija, crni sok, žuti sok. Ajme meni! - Pa fino si nam ovo dogovorio, Vlado… Šta bi tek bilo da nismo uzeli “olinkluziv”? - Pa otkud sam ja znao? I ja sam prvi put tu… - Ne bih baš rekla, ona te na garderobi odma’ poznala. I za ovo jada dadosmo četrdeset evra po osobi? Sreća pa smo večerali kod kuće, krepali bi od gladi. A i muzika im je sjajna, nema šta. Bitno je da je mala ugradila silikone, a to što samo zeva k’o riba, nikom ništa. Vidi kakve su bangave stolice, iscepah čarape… - Ajde, Dudo, ne smaraj, molim te, pa šta ću ja sad? Mogu li šta? Hoćeš da se vratimo kući?! - Neću, al’ samo kažem… Volim Novu godinu što nakon pola sata stvarno ništa nije važno. Ni pevaljka-narikača, ni to što znam svaku sedmu pesmu, ni čemer-predjelo, ni iscepane čarape, ništa… Volim tu Novu godinu zato što je najluđa noć i što znam da ćemo se sutra do popodne razvlačiti po kući, jesti ostatke večere i polako dolaziti sebi. Volim je zbog kuvanog vina na koje miriše cela ulica, zbog rukavica koje po ko zna koji put zaboravljam u taksiju, zbog tišine koja prvog januara pokrije grad, zbog reprize ionako buđavog novogodišnjeg programa, Bebe koja navija da po osmi put gledamo “Sam u kući”, Kevina koji nam je k’o rod rođeni… U neko doba, setih se sarme… Vlado? Jesi izneo sarmu na terasu? Pa tačno sam znala! I eto ti sad! Pa, dobro, Dudo, šta ću ja sad? Mogu li šta? Šta si zapela, hoćeš da se vratimo kući? Nisam zapela, al’ samo kažem. Pišite Dudi na duda.alapaca@gmail.com!

Nastavak na Lepota i zdravlje...