Izvor: Politika, 25.Feb.2011, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Više od filma
Podseća na neka zaboravljena značenja i shvatanja pojmova kao što su urbano, urbana sredina, urbana atmosfera, urbani odnosi
Film „Montevideo, bog te video” Dragana Bjelogrlića za kratko vreme je doživeo veliki uspeh: privukao je gledaoce i napunio prazne sale preostalih bioskopa, proglašen je za najbolji srpski film u prošloj godini, i probudio je interesovanje velikog broja stranih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << distributera. Posle svega toga, čovek ne može a da se ne upita u čemu je tajna uspeha Bjelogrlićevogfilmskogprvenca.
Ovaj film govori o pripremama jugoslovenske reprezentacije za učešće na Prvom svetskom prvenstvu u fudbalu, u Montevideu, 1930. godine. Za potrebe snimanja filma stadion „Dorćola” kraj Nebojše kule pretvoren je u stadion BSK-a. Ali da bi se napravio film o srpskom fudbalu između dva rata, kada je fudbal, kako to kaže naslov nezaboravne TV serije Zdravka Šotre, bio „više od igre”, nije bilo dovoljno rekonstruisati samo fudbalski stadion: trebalo je rekonstruisati ceo gradski ambijent tog vremena. Zato je u Barandi izgrađena Čubura, sa „Čuburskom kasinom” i berbernicom. Te lokacije – fudbalski stadion, kasina, berbernica, beogradske kafane i ulice, za časak i jedan slikarski atelje – čine jedinstvenu i nedeljivu celinu. Isto tako, film o srpskom fudbalu između dva rata ne može se snimati samo sa fudbalerima kao sa njegovim jedinim junacima. Zato pred nama u ovom filmu izranja celo naše raznoliko građansko društvo tog doba, prepuno različitih likova, od berberina do šefa policije, od kafedžije do razuzdanog sina predsednika vlade, od konobarice do slikarke, od golubara do radio-reportera, od malog fudbalskog zaljubljenika Stanoja do kralja Aleksandra.
Tako široko rekonstruišući tridesete godine prošlog veka, ovaj film današnjoj publici otkriva nešto što ona, sa svojim iskustvima, ne može da zna, i čega, prema tome, ne može ni da se seća. Prikazujući nam fudbal kao igru u kojoj, prevazilazeći sve statusne, generacijske, esnafske – da ne pominjem i neke druge – razlike, ne učestvuju samo fudbaleri nego svi građani, ovaj film nas podseća na neka zaboravljena značenja i shvatanja pojmova kao što su urbano, urbana sredina, urbana atmosfera, urbani odnosi. Podseća nas na jedan civilizacijski nivo koga smo se, pod prinudom, odrekli, koji smo zaboravili, i na koji više nismo umeli da se vratimo. Jednostavnije rečeno, ovaj film nam govori o vremenu u kome je grad, makar u nekim zajedničkim „igrama”, funkcionisao kao velika porodica.
U takvoj priči neizbežno mora da ima i malo idealizacije, a idealizacija danas nije moguća bez malo naivnosti. Ali, s obzirom na vreme u kome živimo, ni jedno ni drugo, ni idealizaciju ni naivnost, ne bih ubrojao u mane nego, naprotiv, u vrline ovog filma. Da bi se danas ispričala neka lepa priča potrebno je ne samo malo naivnosti nego i mnogo hrabrosti.
Onaj ko se oseća obaveznim da sve klasifikuje i sistematizuje, da sve rasporedi i složi u fioke i kartoteke, svrstaće ovaj film u red sportskih filmova, kao što su „Drug predsednik centarfor” Žorža Skrigina, ili „Bokseri idu u raj” Brane Ćelovića, ili „Kros kontri” Puriše Đorđevića. Međutim, dok sam gledao Bjelogrlićev film učinilo mi se da je on mnogo bliži jednom filmu iz sasvim drugačije sfere: filmu „Splav Meduze” Karpa Aćimovića Godine, čiji su junaci umetnici okupljeni oko avangardnih časopisa između dva rata: „Zenit”, „Dada”, „Putevi”, „Svedočanstva”... Kakva bi mogla biti veza između filma koji govori o fudbalu i filma koji govori o pesničkoj avangardi, o zenitistima i dadaistima? I jedan i drugi film govore o želji da se iz svoje male i tesne sredine izađe u veliki svet, o naporima da se iz konzervativnog i tradicionalnog vine u moderno i avangardno, i o ambiciji da se sopstvene mogućnosti provere, i sopstvene vrednosti dokažu, u odmeravanju sa najvećim i najboljim. „Splav Meduze” i „Montevideo” svaki na svoj način, i svaki u svom domenu, prikazuju nam jednu mladu i ambicioznu Srbiju, željnu promene, napretka i afirmacije.
Oba ova filma otkrivaju nam likove različite od onih koje vidimo u sopstvenim ogledalima, u tramvajima, pred šalterima, na stranačkim skupštinama, na televizijskim ekranima.
Posle ratova u kojima se raspala bivša država nije malo onih koji nas predstavljaju kao ružne, prljave i zle. Što je još gore, neki među nama pokušavaju da nas ubede da je dobro da budemo ružni, prljavi i zli, i da ružnoća i zloća nisu izraz našeg primitivizma nego naše superiornosti! Hteo to ili ne, Bjelogrlić na fonu takvog stanja snima svoj film. I taj fon će, hteo on to ili ne, uticati na recepciju i sudbinu njegovog dela. U vremenu u kome najvišu cenu imaju likovi koje nam nude televizijske serije tipa „Dvor”, „Farma” ili „Veliki brat”, u vreme kad se sport pretvorio u biznis, i u kome je izraz „više od igre” dobio neko značenje potpuno drugačije od onog koje je imao u vremenu „kad je fudbal bio mlad”, ljudi žele da vide nešto drugo. Nešto što ih ne degradira i ne ponižava. A to „nešto drugo” nudi im ovaj film. To što gledaoci u tolikom broju pune naše bioskopske pećine i katakombe, da bi videli to „nešto drugo” što im nudi „Montevideo”, pokazuje da nismo sasvim zatrovani, da se nismo predali, da nismo odustali. Odustali od čega? Od odlaska u Montevideo, ma kako se on danas mogao zvati.
A to dokazuje da ovaj film, pored umetničke, ima i neke druge vrednosti.
Ljubomir Simović
objavljeno: 26.02.2011
Pogledaj vesti o: Montevideo, Dragan Bjelogrlić
