Izvor: Politika, 24.Sep.2012, 23:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Višak i manjak istorije
U globalističkom društvu dnevnih poruka i površnih patriotskih rešenja, istorija računa na kratko pamćenje, nudeći recepte za jačanje nacionalnog identiteta
Volim kad me istorija sačeka iza okuke, kad mi namigne dok šetam ulicom i ližem sladoled, ili dok razmišljam kojom prečicom da krenem ne bih li izbila na firentinski trg Santo Spirito, gde se nalazi Kabirija, skromna tratorija sa toskanskim specijalitetom koji mnogo volim: ljutkastom, fino začinjenom paštetom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << od džigerice na reš prepečenom crnom hlebu. Madone svih oblika i veličina snishodljivo zure u skute, anđelci poput razdraganih ptičica lepršaju ne samo na slikama već se ustremljuju i sa krovova i portala, skrušene svetice mole se u sebi ali žamor turista čini kao da bogoradaju naglas, sveci prete podignutim prstom. Usred grada uzdiže se Đotov zvonik. Bogatstvo Medičijevih pokazuje da je i renesansa imala svoje estetske metode pranja novca. Grad Makijavelija dokazuje u svakom pogledu da cilj opravdava sredstvo. Leonardovi pronalasci bicikla, skafandera, batiskafa i sprava za koje se još uvek ne zna čemu bi služile, prosto čine da ogladniš. Kako je samo tom čoveku, iako za duga života, sve to palo na pamet? Istorija jeste nagomilavanje, velika dupke puna antikvarnica u kojoj su imperijalni narodi vazda okupirani brisanjem prašine sa primeraka.
No, kao što kaže jedna pesma: Sve mi se zbilo, i sunce mi je sjalo a svega mi je malo.
U varošici Fiezole, sa čijeg brega se pruža Toskana do plavih daljina, nalazi se, lep u svojoj skromnosti, franjevački manastir. Podnevno sunce koje je ispod stene isteralo guštere i poneku zmiju uguralo me je na silu u mračnu hladovitost crkvice od koje stepenište vodi u muzej franjevačkih misionara. Predani propagatori hrišćanstva prtili su iz celog sveta kofere za svoj manastir: kineski porcelan, vezena kimona, patuljaste cipele kineskih konkubina, gomile istočnjačkog novca, lampe lojanice, čak i jednu egipatsku mumiju, i još pride nečiju mumificiranu ruku koja pokazuje na kržljave manastirske muškatle. Pošto ne priznaje vizije i ciljeve gubitnika, istorijska zbilja voli da, poput stare torbarke, ubacuje u svoje prostrane bisage sve što joj se nađe na putu. Iako nas često isprepada ratovima, cilj joj je da nas u miru zaspe znamenjima moći i vlasti. Negde se ona sakupljaju vekovima, sve sloj po sloj, ponekad se kolekcija stvori preko noći.
U Skoplju, carskom Dušanovom gradu, sa Dušanovim mostom preimenovanim prosto i bezlično u Kameni, jer bi onaj ko pomene carevo ime navukao strašnu pizmu patriota, zida se naveliko. Aleksandar Makedonski na podjarcanom konju Bukefalu, obasjan prvo lila, zatim zelenim pa onda roza svetlima dominira kiparskom skupinom spomenika, svakog veličine kakvog pozamašnog nubijskog eksponata, predviđenog da se vidi sa različitih krajeva pustinje. Tu su i Aleksandrovi roditelji, Filip i Olimpija, car Samuilo u sedećem stavu, pomalo setan što će mu ramena poslužiti za ateriranje golubova, zatim nepoznate kupačice, moderne predstavnice demokratije i novog svetskog poretka, koje se strmoglavljuju u Vardar, baš prema tek sagrađenom Arheološkom muzeju sa sve korintskim stubovima i dostojanstvom Akropolja, u kojem će biti izložene upravo pronađene zlatne maske, starije i lepše od Tutankamona. Sve vrvi od svedočanstava o drevnoj starosti makedonske nacije. Nedostaju samo skulpture Grka, koji se zbog ove bezobzirne seobe istorije, grupno bodu noževima. Tu se još nalaze i drugi neoborivi istorijski dokazi ali su i ovi prethodni bili dovoljni da me propisno rastuže. Tuginata pusta da ostane. Gde se dela ona setna melodija makedonskih pesama koje smo uvek pevali za fajront, gde je nestala prefinjenost tamnocrvene i mrke, vidljiva na otmenom vezu Galičnika?
No, neko će reći, gledaj svoja posla, i mi svoju muku imamo ali ja, po srpskoj formuli, volim da pogledam u komšijsko dvorište, pa i dalje.
Kako god, istorija ponekad liči na Diznilend koji, poput votke, okrepljuje telo ali otupljuje savest. Zanimljivo je to, mada nas udžbenici istorije uporno uče drugačije, kako ona nikakve veze nema sa savešću jer savest prestaje tamo gde počne da zvecka oružje. U globalističkom društvu dnevnih poruka i površnih patriotskih rešenja, ona računa na kratko pamćenje, nudeći recepte za jačanje nacionalnog identiteta onako kako se svakodnevno reklamiraju vitamini za pojačavanje imuniteta. To nikako neće smetati blistavim globalnim rešenjima koja uvek pokazuju da mali čovek i njegov san o ostvarenju boljeg života nemaju nikakve šanse.
Ljubica Arsić
objavljeno: 25.09.2012.
.jpg)
