Izvor: B92, 28.Jul.2008, 16:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
MADONNA - Hard Candy
Izgleda da se ovo dopada samo Madonni, Guyu, Lourdes, Roccou, Davidu i meni
Rekao bih da je problem sa ovim albumom to što ljudi uvek imaju potrebu da „kažu nešto novo o Madonni". A ovaj album ne nudi ništa ekskluzivno, ništa „otkrivajuće novo", ništa lično, ništa kontraverzno. Čak i muzički gledano on je pre „drag disk na polici", nego „pop-revolucija" bilo kog formata.
Madonna ovog avgusta puni 50 godina. U poslednjih >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << godinu dana njena porodica uvećala se za jednog člana (a Malavi je ostao bez malog Davida Bande), njen račun u banci napravio je mesta za novih sto miliona dolara (koliko će joj koncertna agencija Live Nation isplatiti tokom narednih godina), Guy Ritchie je, konačno, savladan na domaćem terenu (Madonnin rediteljski debi, Filth and Wisdom, prošao je bolje nego njeni glumački pokušaji) i to bi, verovali ili ne, bilo to!
Hard Candy predstavlja poslednji album koji Madonna ugovorom duguje svom dosadašnjem izdavaču, Warner Brothersu. Svi oni koji u tome vide razlog „beživotnosti" i „formulaičnosti/ većviđenosti" ovog izdanja smetnuli su sa uma da Hard Candy baš treba da ojača Madonninu startnu poziciju u narednom periodu, jer će gro njene zarade u budućnosti biti diktirano prodajom karata za koncerte, što je, opet, u direktnoj vezi sa njenom popularnošću odnosno brojem hitova na top listama. Možda baš u prejakom naporu da tu poziciju yakuca u sam vrh mejnstrim scene, Hard Candy deluje kao promašaj. Iako nije.
Madonnin jedanaesti album je previše zamišljen samo kao muzičko izdanje. Verovatno pozitivno stimulisana komercijalnim uspehom prethodnog izdanja Confessions On The Dance Floor koji je fokus vratio na Madonnu- kao muzičku kraljicu plesnog (disko/pop/ elektro) podijuma, ona je želela da svoju akomuliranu pop dominaciju proširi okupiranjem tržišno dominantnog r’n’b-pop formata čiji su lideri sve sami njeni fanovi i sledbenici: Britney, Justin, Gwen, Nelly Furtado, Rihanna... Za tu misiju pozvani su najbolji među najboljima: Timbaland (sa Justinom i Danjom) i Pharrell Williams koji i stoje iza uspeha svih navedenih, a na jednu pesmu (Beat Goes On) zalutao je i Kanye West.
Iz samo njoj znanih razloga većina pesama polu-pornografski bavi se seksom, a hard-candy-Madonna na omotu albuma reprizira svoj S&M fetiš iz perioda Erotica i Bedtime Stories. Čak i za najvatrenije fanove ova količina kreativne lenjosti predstavlja uvredu, jer Madonna uvek mora biti „više od". U suprotnom, ostaje nam samo metar i po. Nepromišljeno odabrani prvi singl, zvucima prenatrpana 4 Minutes, umesto da izbaci Madonnu u prvi plan, pokazuje da ona ima problem i da se u sopstvenoj pesmi izbori za spotlight, dok refrena ima samo u tragovima. Ipak, 6.5 miliona prodatih primeraka (naročito u odnosu na 8.5 njenog najuspešnijeg singla Hung Up) pokazuje da je interesovanje za najdugovečniju pop ikonu svih vremena i dalje ogromno.
Timbalandu i Pharrellu sigurno ne može biti ukazana veća ča$t nego da rade za Madonnu. Oni su svoj deo posla obavili tako što su napravili maksimalan napor da Hard Candy deluje kao kompilacija pop-klasika koji zatvaraju jedan deo uspešne karijere, pre nego što intrigantno naslućuju početak njenog narednog dela. Nema radikalnih eksperimenata, dok produkcija u celini „zvuči" kao nešto što je moglo biti objavljeno u isto vreme kad i Justinov Future Sex/ Love Sounds, Loose, Nelly Furtado ili Blackout, Britney Spears. Da, sve produkcijski zvuči kao nešto od pre par godina. Ali!...
To ne znači da Hard Candy ne donosi neke od najefektnijih Madonninih pop melodija/pesama poput fenomenalnog (aktuelnog) Eurotrash singla Give It 2 Me, tugaljivo zavodljivog diska Miles Away, prgavo ženske funki teme She’s Not Me ili letnje r’n’bijaste fućkalice Beat Goes On. Bez želje da vas u to ubeđujem (jer se i sam nadam), ali čini mi se da će anemičnost Madonninog (vokalnog) doprinosa vremenom biti anulirana i da će većina ovih pesama kada se izgubi osećaj kada su napravljene delovati kao pravi M-klasici. Pop je bio cilj, bez obzira da li se do njega stizalo kroz preteći Neptunes bas Candy Shop ili već tipizirani levitirajući sint-kolaž T&T u Devil Wouldn’t Recognize You.
Ako zanemarimo nepresušnu i skandaloznu opsesiju špansko-meksičkim motivima (Spanish Lesson), Hard Candy donosi još jednu porciju Madonninih pesama čiji je kvalitet po svim kriterijumima vrlo ujednačen, i to na dosta visokom nivou. Po prvi put, Madonna ne traži od nas da je i slušamo i gledamo. A i to je, valjda, neka novina.
SELEKTAH:
***2/3... (i svakim danom sve više)
