Izvor: Vostok.rs, 02.Okt.2011, 12:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Misija UN u Libiji – Pokušaj da agresija NATO-a dobije legitimitet
02.10.2011. -
Savet bezbednosti OUN je u svojoj rezoluciji br. 2009 od 16.09. ove godine predvideo da se u Libiji formira „mirotvorna" Misija, koju vodi britanac Jan Martin.
Misiji je dat zadatak da „ukazuje pomoć i podršku Libiji" kako bi bio postignut niz ciljeva. Prvi je – obnova nacionalne bezbednosti. Određeni su i ciljevi „da se pomogne" u radu na novom ustavu; zatim proširenje >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << zone dejstva državne vlasti; zaštita ljudskih prava; podrška pri formiranju sudstva, ekonomske obnove zemlje; koordinacija u podršci budućim mogućim „obraćanjima drugim subjektima". Da pokušamo da protumačimo šta je iza ovih formulacija"
Prvi cilj koji je postavljen Misiji OUN znači da pobunjenici koji su preuzeli u Libiji vlast nisu u stanju da kontrolišu zemlju, te im je neophodno stalno prisustvo stranih vojnih formacija. Kao i pre, zbog interesa Evropljana - ginuće ljudi iz Bangladeša, Pakistanci – najaktivniji isporučioci vojnika za mirotvorne Misije OUN (do 70%). Najvažnije je da se obezbedi da Misijom komanduje NATO"Ako je ranije vojno prisustvo NATO vojske u Libiji obezbeđivano tajno i bez obzira na kršenje međunarodnog prava, sada se to čini otvoreno i, kao, u skladu sa međunarodnim pravom.
Vrlo je interesantna formulacija o ukazivanju „pomoći" u izradi ustava i u sprovođenju izbora. Ona znači da je tekst novog ustava Libije napisan, i ne samo to – da je napisan izvan Libije. To je stara priča, ali sada nam to govore otvoreno, to čak postavljaju kao jedan od ciljeva Misije. Što se tiče izbora, to je, naravno, najvažnije za legitimitet Prelaznog nacionalnog saveta (PNS), ali ti izbori neće moći da budu sigurni ukoliko u njima ne budu učestvovale i strane vojne jedinice. Tako da je zadatak, koji je dat Misiji Ujedinjenih Nacija, potpuno jasan.
Međutim, najzloslutniji je cilj da se „proširi zona dejstva državne vlasti". Obzirom da pod „državnom vlašću" Ujedinjene Nacije sada podrazumevaju samo PNS, Misija OUN dobija nalog da izvodi operacije gušenja otpora libijskog naroda u pobuni protiv PNS i strane agresije. I naravno, treba obratiti pažnju na to, da je SB OUN naporima svojih NATO-članova obezbedio da se među ciljevima Misije nađe i njena obaveza da podrži neimenovane „subjekte", za koje nije teško setiti se ko su.
A sada - i o tome, da će se novi oblik vojnog obezbeđenja agresije protiv Libije raditi ko bajagi u skladu sa međunarodnim pravom" Mi smo već toliko naviknuti na svakojake mirotvorne Misije OUN da se čak više i ne pitamo da li su one formirane u skladu sa zakonom ili ne. Međutim, dejstva OUN protiv Libije su toliko uznemirujuća, da ovoga puta to pitanje zaista treba da se razmotri detaljnije. Pravna baza formiranja nove Misije OUN je pobrojana u preambuli Rezolucije 2009. Metodologija po kojoj je rezolucija sastavljena je namerno iskomplikovana: obrazloženje za ubacivanje OUN i pravna baza za donošenje odluke o formiranju Misije se stalno mešaju i tako stvaraju kašu koju je teško svariti zbog stalnog pozivanja na različite prethodne rezolucije Saveta Bezbednosti i „odlučne osude" nasilja protiv civila. Međutim, ni jedna iz nabrojanih rezolucija ne daje pravnu bazu za formiranje Misije OUN. Jedino, bar spolja ubedljivo, je pozivanje na to da se Misija formira na osnovu glave VII Statuta OUN i radi preduzimanja mera po članu 41 Statuta. Ali – to je samo spolja. U stvari – član 41 ne predviđa pravo SB OUN da formira Misije OUN:
Evo potpunog teksta člana 41 Statuta OUN: Savet bezbednosti je ovlašćen da odlučuje koje mere, koje nisu povezane sa korišćenjem vojne sile, treba da se preduzimaju kako bi se ostvarivale njegove odluke, i on može da zahteva od članova Organizacije da te mere koriste. One mogu da se sastoje od potpunog ili delimičnog prekida ekonomskih odnosa, železničkih, pomorskih, vazdušnih, poštanskih telegrafskih, radio ili drugih sredstava za vezu, kao i prekida diplomatskih odnosa." Kako vidimo, SB OUN vrši podmetanje tvrdeći da može da formira Misiju OUN na bazi člana 41 Statuta OUN. Što se tiče pozivanja „na glavu", to je još pokvarenije, jer u glavi VII Statuta OUN nema ni drugih članova kojima se predviđa formiranje Misije OUN u drugim zemljama. Osim toga – krši se opšta zabrana prihvatanja pravnih odluka pozivanjem na neodređene norme (principa pravne određenosti).
Interesantno je zašto se Savet Bezbednosti nije pozvao na član 42 Statuta OUN koji, reklo bi se, pominje pravo Saveta bezbednosti da koristi „vazdušne, pomorske ili kopnene snage", pa čak i takva dejstva za koja se „ispostavi da su neophodna za održavanje ili obnovu međunarodnog mira i bezbednosti" i koja bi u ovom slučaju, izgleda, više odgovarala. U stvari, nepozivanje na član 42 objašnjava se time, da se u tom članu misli na „demonstracije" ili „blokade", rako da se u njemu uopšte ne govori ni o kakvim suvozemnim upadima na teritoriju države, pod izgovorom ispunjenja „misije".
Osim formiranja nove Misije OUN u Libiji, Rezolucija SB br. 2009 predviđa i ceo niz drugih mera. Konkretno, ukida se embargo na isporuku oružja (tačka 13-a Rezolucije). Vrlo je simptomatično da se govori o „svim vrstama" oružja (!); pozivanje na to, da će se to oružje koristiti „isključivo za obezbeđenje bezbednosti i razoružavanja" ne menja ništa. Rezolucija je razmrzla aktive dve naftne kompanije (Libijska nacionalna naftna korporacija i „Zuejtini"). Istovremeno nisu ukinuli „zone, zabranjene za letove". Niz članica SB OUN (konkretno – Rusija i Južnoafrička Republika) zahtevale su da se u rezoluciju uključi tačka o ukidanju te zone, ali bezuspešno. V.Čurkin, obrazlažući podršku rezolucije od strane Rusije, izjavljuje o zadovoljstvu ruske strane makar zbog toga, što „rezolucija odražava nameru SB da u najskorijoj budućnosti razmotri pitanje ukidanja zone, zabranjene za letove". Na žalost, tekst rezolucije ne daje osnova za takav optimizam. U stvari, rezolucija je konstatovala da SB samo „podvlači svoju spremnost" da se ta zona ukine, pa i to samo „u konkretnom slučaju" i „ukoliko dozvole okolnosti". Kao što vidimo ovde nema nikakvog navođenja „u najskorijem vremenu", a i uslovi su propisani tako, da ne ostavljaju sumnju u prave namere onih, koji su ih formulisali.
Rusija i Južnoafrička republika takođe nisu uspele da u rezoluciju 2009 uključe tačku o hitnom prekidu genocida crnokožih afrikanaca, koji se sada vrši u Libiji. Zvanično se predstavnici Ruske Federacije i južnoafričke Republike izražavaju više „okruglo", pa ko shvati – oni izražavaju „uzbunu" zbog situacije „u kojoj su se našle izbeglice iz afričkih zemalja, koje su podvrgnute progonima i nasilju bez imalo osnove za to". Međutim, radi se baš o pravom genocidu, jer zločinci iz PNS ubijaju zbog rasne pripadnosti ne samo izbeglice iz drugih afričkih zemalja (kako je konstatovao predstavnik Rusije na zasedanju SB OUN 16.09.), već i crnokožih Libijaca. Ne može se zagladiti ni pravna kvalifikacija genocida – U Libiji ima ubistava upravo na rasnoj bazi. To je još jedna crtica na portretu novih „vlasti" Libije, koje je OUN priznala.
U suštini, nova Misija OUN je dobila dozvolu (mandat) da pod zastavom OUN nastavi vojnu operaciju NATO na otimanju čitave teritorije Libije. Istovremeno, kako to pokazuje pravna analiza, kopnena vojna operacija u Libiji ne može da posluži kao legitimacija, čak i ako se vodi pod zastavom OUN. Dejstva OUN su isto tako protivpravna, potpuno isto kao i dejstva NATO"
Aleksandar Mezjajev,
Izvor: Fond Strategičeskoй Kulьturы, fondsk.ru
Pogledaj vesti o: NATO
