Izvor: Politika, 09.Avg.2011, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kakvu demokratiju očekuju Libijci
Pobeda ustanika zasigurno neće odrediti kome će biti povereno rukovođenje zemljom opterećenom teškom hipotekom džamahirijskog sistema
Gotovo polugodišnji narodni bunt protiv režima Muamera Gadafija, koji do sada uspeva da bude „nedostupan” za projektile NATO-a, sve više aktuelizuje pitanje hoće li „lider revolucije” svoj dolazak na vlast proslaviti na ovoj funkciji i narednog 1. septembra, po četrdeset drugi put. Takođe, ako dotle ne ode sa vlasti, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koliko još dugo može na njoj da opstane, pritisnut odlučnošću ustanika da istraju do konačne pobede, do koje, očigledno, mogu da dođu samo uz nastavak strane vojne intervencije i rastuću međunarodnu političku i drugu podršku.
Front bolje naoružanih, bolje organizovanih i, pre svega, bolje plaćenih vojnih snaga odanih Gadafiju do sada je potiskivao u senku zapravo suštinsko pitanje, koje se uvek postavlja u sukobima s obeležjem građanskog rata: kakva će biti Libija u „postgadafijevskoj eri”? Ocenjuje se da je Gadafi spalio sve mostove koji bi mogli voditi njegovoj nagodbi s vlastitim narodom, ne samo o svom političkom opstanku, već i prirodi njegove dalje egzistencije u zemlji.
Seme samoodređivanja ka demokratskom društvu posejano je u Bengaziju, centru naftom bogate Sirenaike, istorijski suprotstavljene trgovačkom ambijentu Tripolitanije. Ovde je formiran Nacionalni tranzicioni savet (NTC), uz niz institucija lokalne samouprave u mestima pod kontrolom ustanika, što treba da bude nukleus budućeg libijskog civilnog društva.
Međutim, već sada počinju da se naziru pukotine u kompaktnost NTC-a, sastavljenog od ličnosti različitih političkih i ideoloških opredeljenja, od levičara i liberala do predstavnika Muslimanske braće. Strah od borbe za ličnu vlast, tako imanentan svakoj tranziciji, kao da je pojačan nedavnim ubistvom Abdela Fataha Junisa, pređašnjeg ministra unutrašnjih poslova, koji se bio stavio na čelo oružanih snaga ustanika.
Osvajanje demokratije, u svesti libijskog čoveka, trebalo bi kao „magična pilula” da reši suštinske probleme libijskog društva, nagomilane kroz više od četiri decenije džamahirijskog sistema: endemske korupcije (među najvišim u svetu), političke represije, ekonomske stagnacije, dotrajale infrastrukture, kolabirajuće državne administracije i zagušujuće birokratije.
Zemlja čije su devizne rezerve procenjene na 165 milijardi američkih dolara, čiji je BDP po stanovniku 15.800 dolara, ima jedan od najviših procenata nezaposlenosti u svetu (30 odsto), mahom među mladim stanovništvom.
Specifičnost „libijskog slučaja” u odnosu na Tunis i Egipat jeste i to što u ovoj zemlji nije postojao nikakav oblik institucionalnih opozicionih aktivnosti, pa se u ovoj fazi diskusije oko toga kakav će oblik civilnog društva nastati u Libiji vode u odsustvu ideja kako tu nedefinisanu demokratiju sprovesti u njoj.
„Resetovanje” libijskog društva ka demokratiji zahteva, pre svega, uključivanje postojećih ljudskih i intelektualnih potencijala, pri čemu poseban problem predstavlja okolnost da je država „očišćena” od ličnosti koje bi mogle da zauzmu neutralnu ili pregovaračku poziciju u tranzicionom periodu.
„Demokratska Libija” za sada je osnovno moralno oružje ustanika, ali njihova pobeda, kako god i kada god bude ostvarena, zasigurno neće odrediti kome će biti povereno rukovođenje zemljom opterećenom teškom hipotekom džamahirijskog sistema. Prvi zadatak budućih vlasti, po svemu, bio bi potvrđivanje nacionalne kohezije već sada ispoljene kroz odlučnost očuvanja teritorijalne celine Libije, uz izbegavanje osećanja institucionalnog vakuuma u državnom aparatu. Ne manji zadatak bila bi potvrda da libijsko društvo neće skliznuti ka radikalnom islamizmu, ideja koju Gadafi nastoji da proturi kao mogućnost u slučaju svog pada.
U daljem procesu, može se očekivati ulazak Ujedinjenih nacija i Evropske unije u funkciji objektivnih medijatora i faktora kreiranja novih i stabilnih demokratskih institucija.
Ovo, međutim, donosi i opasnost da se u kontekstu podrške demokratskim promenama ostvaruju i aspiracije vodećih međunarodnih faktora za mesto „mentora nove Libije”, uz sasvim konkretnu „naplatu” za usluge u procesu obaranja Gadafijevog režima. Upravo onih koji su donedavno zaboravili sve Gadafijeve „grehe” tokom njegove četrdesetogodišnje vladavine.
Zasad se treba nadati da kolektivna svest libijskog naroda neće biti istrgovana za cenu koja bi dovela u pitanje njegovo pravo za odlučivanje o sopstvenoj sudbini.
Dušan Simeonović
Bivši ambasador u Libiji i član Foruma za međunarodne odnose
objavljeno: 10.08.2011
Pogledaj vesti o: Libija, NATO
