Izvor: Politika, 09.Okt.2013, 12:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Islamizacija Libije
Vakuum moći osnažio je radikalne grupe, koje su podjednako neprijatelji svrgnutog režima i sadašnjeg pod zaštitom Zapada
Pre godinu dana Abu Anas el Libi vratio se u Libiju kako bi se pridružio onima koji su oborili despotski, konfuzno sekularni režim Muamera Gadafija. Sada su oni koji su ovom džihadisti omogućili povratak morali da ga kidnapuju kako od Libije ne bi napravio islamski kalifat.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Libija je svojom haotičnom tranzicijom postala magnet militantima poput Libija, veterana terorizma koga su Amerikanci 15 godina tražili zbog napada na ambasade SAD u istočnoj Africi.
U senci događaja u Egiptu i Siriji, Libija je utonula u najtežu političku i ekonomsku krizu od svrgavanja Gadafija. Centralna vlast u Tripoliju i njena armija sve više podsećaju na Kabul: nemaju kontrolu nad velikim prostranstvima zemlje, po kojima se i danas sukobljavaju mnogobrojne plemenske milicije.
Dok na samo 20 kilometara od premijerovog ureda traje rat između dva plemena, Zapad uporno odbija da prizna da je propao još jedan pokušaj ostvarivanja njegovog projekta demokratizacije. Umesto da se pretvori u stražarnicu protiv radikalnog islama, Libija postaje još jedna njegova kolevka.
Prošle godine islamisti su u Bengaziju, rodnom mestu pobune protiv Gadafija, ubili američkog ambasadora. Jugozapad zemlje se, posle francuske vojne intervencije u Maliju, pretvorio u operativnu bazu Al Kaide arapskog Magreba.
Na istoku su se naoružane grupe, koje zahtevaju regionalnu autonomiju, pre dve nedelje usprotivile premijeru Ali Zidanu i stavile pod kontrolu luke na Sredozemlju. Uprkos premijerovim pretnjama da će ih bombardovati „iz vazduha i sa kopna“, proizvodnja nafte se sa 1,4 miliona barela dnevno svela na 140.000. U Tripoliju je napadnuta ruska ambasada.
Ako je tačan prošlogodišnji izveštaj američkog Kongresa u kome se kaže da je Abu Anas el Libi „tvorac“ Al Kaidine mreže u Libiji, onda je to zakasnelo saznanje.
Neko bi u Vašingtonu morao da se pita kakvu je to Libiju napravio Zapad kada Tripoli sada zvanično traži objašnjenje zbog kidnapovanja libijskog državljanina čijoj se biografiji pripisuje smrt 224 osobe u vreme napada na američke ambasade u Keniji i Tanzaniji 1998.
Islamisti su tokom dve godine postali snažan faktor nacionalne politike. Libijski ogranak Muslimanske braće, čiji su lideri i članovi u Gadafijevo vreme bili po zatvorima ili u egzilu, sada je moćna formacija.
Njihova partija Islamske pravde i izgradnje (JCP) druga je najjača stranka u parlamentu, a u vladi ima petoricu ministara, uključujući i ministra za naftu.
Premijer Zidan, izabran pre godinu dana, jedva uspeva da sačuva položaj suočen sa raznim pritiscima. Naoružani militanti su prošlog novembra, tek što je imenovan, blokirali zgradu parlamenta u Tripoliju protestujući da je imenovao neke ministre iz Gadafijevog režima. Pokazalo se koliko je teško formirati vladu koja bi zadovoljila interese desetina raznih grupa.
Regionalni centri poput Bengazija i Misurate traže uticaj posle decenija tokom kojih su po Gadafijevom konceptu bili podvrgnuti Tripoliju. Razne milicije, koje i po ljudstvu i naoružanju prevazilaze anemičnu Libijsku nacionalnu armiju prečesto uspevaju da blokiraju razne vladine inicijative koje bi da ih razoružaju i stave pod kontrolu centralne vlasti
Vakuum moći ne samo da je osnažio plemenske milicije već i radikalne i džihadističke elemente poput organizacije Ansar el šarija ili ultrakonzervativnih grupa salafista, koji su podjednako neprijatelji svrgnutog režima i sadašnjeg pod zaštitom Zapada.
Islamisti su posebno nezadovoljni korupcijom i načinom na koji je premijer rešavao štrajk naoružanih čuvara koji je paralisao proizvodnju nafte i doveo do milijardi dolara gubitaka. Takođe su besni što je Zidan u septembru posetio Kairo, kada je, tvrde, podržao egipatsku armiju koja je svrgla predsednika Muhameda Mursija, miljenika Muslimanske braće.
Politički i problemi bezbednosti otežani su ozbiljnim nestašicama struje i vode ostavljajući sve više Libijaca da se pitaju šta su dobili obaranjem Gadafija. U kakvoj zemlji žive kada regularna armija faktički ne postoji, a saobraćajni policajac nema autoritet da naplati kaznu za prekršaj.
Sekularna i liberalna opozicija jedva da se čuje. Protest protiv milicija dočekan je vatrom: u junu je 31 demonstrant ubijen u Bengaziju ispred baraka „Brigade libijski štit“. Tek kada je u julu u istom gradu ubijen jedan istaknuti kritičar islamista, ljudi su izašli na ulice rušeći i paleći štabove JCP po gradu.
Bezakonje u Libiji preti da se prelije u susedstvo. U Alžiru je građanski rat 1991–1998. odneo blizu 150.000 života, ostavljajući zemlju ranjivu na uticaje islamista. Kada su militanti u januaru napali postrojenja gasa na jugu zemlje, u blizini libijske granice, Alžir nije imao dilemu odakle su došli.
U Tunisu su u toku osetljivi pregovori islamista koji drže vlast i sekularno-liberalne opozicije kako bi se izbegla dalja polarizacija zemlje, koju bi libijski džihadisti rado zapalili uz pomoć lokalne pripadnike grupe Ansar el šarija vezane za Al Kaidu.
Amerikanci su očito dugo pripremali neku akciju kako bi pokazali da ubistvo njihovog ambasadora ne može da prođe nekažnjeno. Ali, „ciljne operacije“ teško da će zaustaviti talas islamizacije Libije. Otmica koju su izvele specijalne snage „Delta“ takođe kasni.
Stabilnost Libije je odgovornost libijske države. Ovakve kakvu je vojnom intervencijom napravio Zapad. Libije u kojoj se u međuvremenu napravilo suviše mnogo Libija, koji su već zapretili da će se osvetiti Amerikancima.
Boško Jakšić
objavljeno: 09.10.2013.
