Izvor: Politika, 11.Jul.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pozorišna terapija
Moj ideal teatra jeste: kada se upale čarobna svetla, počinje praznik pozitivne energije, kaže Slavenko Saletović, dobitnik nagrade "Bojan Stupica"
INTERVJU
Rediteljska nagrada "Bojan Stupica" koju dodeljuje Savez dramskih umetnika Srbije pripala je Slavenku Saletoviću, koji je 27 laureat ovog uglednog priznanja. Saletović je nagrađen za najbolju režiju u konkurenciji 11 premijerno izvedenih predstava u našim profesionalnim pozorištima u proteklom trogodišnjem periodu: >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za komediju Nikolaja Gogolja "Ženidba" koja je na repertoaru Narodnog pozorišta u Beogradu, na Sceni "Raša Plaović".
Slavenko Saletović je režirao oko 80 pozorišnih predstava i 10 televizijskih drama i filmova, oko 40 praizvođenja domaćih pisaca. Redovni je profesor, šef katedre za pozorišnu i radio režiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, i predsednik Saveta Univerziteta umetnosti u Beogradu.
Stara tema kako se dobro udati ili oženiti kojom se bavi komedija "Ženidba" donela Vam je nagradu "Bojan Stupica". Šta za Vas znači ovo priznanje?
Presrećan sam jer sam kamičak u održavanju imena i uspomene na Bojana Stupicu. Imao sam sreću da kao student prisustvujem probama njegovih poslednjih režija. Video sam njegovog "Dunda Maroja" i još nekoliko predstava. Dobiti nagradu koja nosi njegovo ime, koja je uz to i nagrada esnafa a posle tri plodne pozorišne godine! Šta može lepše da se desi reditelju? Na poziv Božidara Đurovića došao sam u nacionalni teatar na pregovore. Kada me je pitao da li bih želeo da radim Gogoljevu "Ženidbu", posebno sam se obradovao jer taj komad već dvadeset godina držim u fioci. U Narodnom pozorištu u Nišu 1985. godine radio sam postavku ovog dela koja nije uspela. U međuvremenu stalno sam se vraćao tom Gogoljevom tekstu sa ambicijom da ga otključam jer sam osećao da neki ključ mora da proradi. To je priča o ispunjavanju snova. Tema je fokusirana na strah od partnera, od veze, od braka, uz radikalizaciju nadrealističnog pristupa. Svoj stav da je Gogolj, zapravo, otac svetskog nadrealizma potvrdio sam tako što smo napravili predstavu koja je profunkcionisala upravo po tom ključu.
Koju ste šifru upotrebili za "otključavanje"?
Gogolj je u podnaslovu komada napisao da je u pitanju neverovatan događaj, pa sam poverovao da pisac snažno ukazuje na nadrealizam, na pojačane odnose, pojačane karikaturalne likove. Tako smo pronašli ključ pristupa. Gogolj je, inače, ovo delo pisao po istinitom novinskom izveštaju. Krenuo sam od trenutka kada je mladoženja zaprosio mladu, skočio sa drugog sprata, iz salona i – pobegao. Šta li se sve dogodilo u toj glavi od straha! Ključ sam pronašao uz veliku pomoć Pjera Rajkovića, saradnika za scenski pokret, tako da svaki lik spolja ima određene, prepoznatljive, životinjske osobine. I Gogolj nam je pomagao svakom sledećom replikom, što je već vrsta pozitivnog bezobrazluka. Konsultovao sam se sa i ljudima koji izučavaju rusku književnost, a posebno Gogolja. Bili su skeptični, jer svi smatraju da je Gogolj sjajnim uočavanjima likova i društvenih pojava realista, a ja, pak, tvrdim – i pokušavam da dokažem – da je nadrealista. To je taj radikalni pristup koji je, zapravo, nežan kada uzmemo u obzir sve što nam se događa u pozorištu.
Režija po Vama mora da pogodi vreme i mesto i tako prenese ideju publici...
Ja sam radikalno konzervativni reditelj. Dok sam živ, trudiću se da što militantnije dokazujem tezu da reditelj mora da otključa tekst, da shvati iz kojeg miljea, iz koje epohe, iz koje geografije nailazi ta energija i da je prenese današnjem gledaocu, glavnom "cilju" te, takozvane, pozorišne terapije. Moj ideal teatra jeste: kada sednete u stolicu, kada se upale čarobna svetla, počinje praznik pozitivne energije i terapija vaše, i moje, namučene duše. To obično ide kroz komediju; ne mora da znači da je uvek tako, ali agresivnost, ekspresija radi ekspresije, uznemiravanje gledaoca i njegovo dovođenje u fazu da prepoznaje na sceni nešto što ga, inače, u životu iritira... lično sam protivnik toga.
Često režirate u unutrašnjosti?
Da bih održao kontinuitet radim i u takozvanoj provinciji. Ne samo zato što hoću, i volim, nego – da budem iskren, i što ne radim u kontinuitetu u Beogradu. Međutim, kada bih imao sva otvorena vrata beogradskih pozorišta, naterao bih Saletovića da svake godine uradi predstavu van Beograda. I svakog dobrog reditelja bih zadužio da ide i radi u pozorištima po Srbiji. To su misije! Jer, tamo sede i čekaju isto daroviti, željni posla, glumci, scenografi, slikari, kompozitori...
Pozorišna sezona je završena. Kako je ocenjujete?
Moram da istaknem "bum" Pozorišta na Terazijama. Zaista se dogodilo čudo. To je glavni utisak sezone koja je bila konfuzna. Primetio sam da mi se pridružuju neke kolege u stavu da treba spustiti loptu i vratiti teatar priči, likovima i dejstvu na publiku. Konkretno, mislim na Egona Savina, Milana Karadžića... Znači, uprkos popularnosti druge, da tako kažem, pozorišne estetike koja je nadvladala poslednjih godina mislim da je ovo pravi pozorišni put. Savinov Nušić i "Tako je moralo biti" dokazuje ovu tezu. Mora više da se čita Nušić, da se čita šta su pisali srpski autori, da se postavljaju domaći pisci. Čini se da je ta teatarska osnova zapostavljena.
--------------------------------------------------------------------------
Dizajn zvuka – zanimanje budućnosti
Prijemni ispiti na FDU su završeni. Kakvi su Vam utisci o dolazećoj generaciji?
Veliki je odziv. Gluma prednjači. Od oko 400 prijavljenih kandidata biće primljeno desetak glumaca. Na pozorišnoj režiji Egon Savin je primio klasu koju će činiti pet-šest mladih reditelja. Veliko je pomeranje u interesovanju. Recimo, ka dizajnu zvuka koji je očigledno zanimanje budućnosti. Mladi, jednostavno, ne idu samo za tim šta bi voleli i želeli da studiraju, već i šta im obezbeđuje egzistenciju.
Borka Trebješanin
[objavljeno: 11.07.2007.]
