Izvor: Politika, 30.Jul.2011, 23:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pevajmo na kiši
Heineken Jazzaldia, San Sebastijan, 21–25. jul (prvi deo)
Ekskluzivno iz San Sebastijana
Jutro u Irunu, na granici Španije i Francuske. „Kako do San Sebastijana?“, pitam redom sve na koje nailazim, na engleskom ili francuskom. „Buenos dias“, pa sleganje ramenima i, potom, govor rukama. Ovde govore samo baskijski ili španski, ali će vam uz osmeh lako objasniti sve što želite.
Nekoliko sati kasnije, eto me u ulici Fermin Kalbeton, u starom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << gradu. „Koji god restoran izabereš, nećeš se pokajati“, kažu u pres-centru. Odabraću onaj u kom je najveća gužva, ali – gužva je svuda, a stolovi su uglavnom prazni. Društvo se tiska oko šankova na kojima su tanjiri sa kanapeima. Da li je danas neki praznik? Konačno nailazim na barmena koji zna reč-dve engleskog: „Ovo su pinčos (pintxos), biraj šta ti je volja, sve isto košta!“ Rukama pokazuje da se sam služim, a on će zapamtiti koliko sam ih pojeo. Na komadima hleba bakalari, inćuni, krabe. U palačinkama pečurke, sirevi, šunka. Kroketi od lignji, dagnji, tune. Na čačkalicama komadići mesa, feferoni, maslinke, rokfor. Kasnije saznajem etimologiju reči: pinčo označava čačkalicu kojom je kanape proboden. Uživanje u pinčosima predstavlja poseban vid socijalizacije – posle pete ture, poznajete celo društvo koje stoji za šankom.
Oko plaže Zuriola, sve je spremno za početak 46. izdanja festivala Heineken Jazzaldia, najstarije „velike“ evropske džez manifestacije sa kontinuiranim trajanjem. Četiri scene nude različit besplatan program, od svinga, preko bluza do elektrodžeza. U pola deset, sav svet će se udružiti ispred najveće bine, na samoj plaži, da pozdravi kralja bluza Bi Bi Kinga. Po zvaničnom izveštaju, koncert je posmatralo preko 40.000 ljudi!
Festival je ustanovljen 1966. godine, kao takmičenje evropskih džez sastava, i sve do sredine sedamdesetih imao je tradicionalnu orijentaciju. Prelomni trenutak dogodio se 1974. godine kada je nastupio Čarls Mingus. Festival se potom okreće savremenijim tokovima, sa sve impresivnijom listom inostranih učesnika i manjim značajem takmičarskog programa. Jedno vreme održavan je u hali velodroma, da bi se od sredine osamdesetih vratio na staro mesto – nekoliko puta manji, ali intimniji Trg Trinidad (2.500 mesta). Potom se postepeno širi po gradu: osim besplatnih sadržaja na plaži Zuriola, ove godine je u upotrebi je bilo još pet lokacija, sa ulaznicama od 10 do 48 evra po programu – gotovo sve ulaznice su bile rasprodate!
Glavni programski tok održavao se na Trgu Trinidad. U okviru sastava Tea For Three, trubač Dejv Daglas je oživeo ideje (njegovog) Festivala nove trubačke muzike u Njujorku, predstavljajući muziku za tri trube i klavirski trio. U frontu su uz njega bili Enriko Rava i Avišai Koen – tri generacije, tri nacije (Sjedinjene države, Italija, Izrael), tri temperamenta. Na stolu stara evergrin tema „Tea For Two“, koja se neočekivano javlja u raznim oblicima; povezujući sving, fanki i slobodnu formu. Trubači se sastavljaju na sjajno aranžiranim mostovima, a onda pojedinačno otimaju nadahnutim improvizacijama.
Avišai Koen u novom triju (Fotografije Lolo Vasko)
Sledi nežno preludiranje južnoafričkog pijaniste Abdulaha Ibrahima, solo i u triju. Uskoro će na scenu četiri duvača (Kliv Gajton – alt saksofon, Kit Loftis – tenor saksofon, Andre Merčinson – trombon, Džejson Maršal – bariton saksofon), zaokružujući novu verziju Ibrahimovog legendarnog sastava Ekaya iz osamdesetih. Slušamo program sa albuma „Sotho Blue“ (2010);mešavinu bluza, gospela i afričke muzike. Pijanista je ponosni autor i diskretni lider – u akciji su mladi saradnici, razmetljivi i bravurozni, ostavljajući srce na sceni.
Sledeće večeri program je posvećen ljubiteljima fjužna. Jak vetar i tamni oblaci slute na kišu, publika je spremno dočekuje zaštićena pončosima. Džon Mekloklin i 4th Dimension (u novoj postavi: Geri Hazbend – klavijature, Etjen Mbape – bas, Randžit Bator – bubnjevi) sviraju manje-više sličan program kao na koncertu u Beogradu 2008. godine, u međuvremenu objavljenom širom sveta na di-vi-diju. Ovim podatkom se ponosno razmećem među kolegama.
Zatim plešemo uzzarazne ritmove Medeski, Martin & Wood + Soul Bop (RendiBreker – truba i Bil Evans – saksofon).Džon Medeski je centralni igrač u ovom društvu, kuvajući na Hammond B3 orguljama vrelu zvučnu podlogu za Brekerove i Evansove opuštene improvizacije, ili šamarajući Fender Rhodes električni klavir u fanki pratnji Krisa Vuda (bas) i Bilija Martina (bubnjevi). Nevreme smo izbegli, ali samo privremeno...
Tmurno jutro, dosadna kiša, zabrinuti organizatori – utisci su sa kojima počinje sledeći dan. Koliko će se ljudi pojaviti na besplatnom koncertu Džeksona Brauna, što je trebalo da bude jedan od najatraktivnijih događaja na festivalu? Ispostaviće se da su sumnje bile izlišne: grad se obukao u pončose, svi uživaju u muzici, i pevaju na kiši! Na trgu Trinidad, kontrabasista Avišai Koen ne može da obuzda iznenađenje, više puta se zahvaljujući publici što ga pažljivo sluša. Novi trio (Nitaj Herškovic – klavir, Amir Bresler – bubnjevi) ipak je za klasu slabiji od prethodnih: nedostaju liricizam pijaniste Šaija maestra i egzibiciona ritmika bubnjara Marka Đulijana. Prosečni utisak je popravljen bisom, uz divnu baladu „Alfonsina y el mar“ (solo kontrabas i vokal) i najpopularniju Koenovu temu „Remembering“, na glasni zahtev pokislog potpisnika ovih redova (Hvala, maestro!).
Kasandra Vilson briljira. Program je duboko utopljen u tradiciju bluza, uz niz sjajnih obrada legendarnih bluz numera („St. James Infirmary“, „Death Letter“, „Saddle Up My Pony /Pony Blues/“, „40 Days and 40 Nights“) i bluz-osvrt na rok heroje („Lay Lady Lay“ – Bob Dilan, „Blackbird“ – The Beatles, „Harvest Moon“ – Nil Jang). Pevačica je u velikoj formi, tamnim glasom dajući pesmama ukus crne zemlje, natopljene znojem skupljača pamuka. Oko nje, sjajni instrumentalisti – među kojima se ističu Greguar Mare (usna harmonika), Marvin Sjuel (gitara) i Redžinald Vil (bas) – postavljaju muziku na tankoj liniji između bluza i džeza. Koreni ovih žanrova su isti, afrički – u tim bojama završiće se dvočasovni program.
Sledeće večeri, po pravoj provali oblaka, bluza se dotakla i Sindi Loper, promovišući novi album „Memphis Blues“. Uprkos očiglednoj ljubavi prema ovoj muzici, ona nema glas za bluz pevačicu, niti je ovladala bluz manirom pevanja. Na sreću, polovinu repertoara činili su ipak stari hitovi, koji i danas blistaju istim sjajem. O tome detaljno izvan ove kolumne...
U pauzi odlično osvežavaju dve ture čikolija, blagopenušavog suvog vina kao omiljenog napitka u baskijskim barovima. Vraćam se na tuširanje u ritmu The Bandhita „The Weight“, u obradi odličnog benda pevačice Mejvis Stejpls. Bluz velemajstori Rik Holmstrom (gitara), Džef Turms (bas) i Stiven Hodžis (bubnjevi), s jedne, tročlana vokalna grupa u gospel harmonijama, s druge strane, soul Mejvis Stejpls između njih – greje nas sve to i više nismo svesni hektolitara kiše oko nas i na nama; plešemo, pevamo, radujemo se veličanstvenoj moći muzike.
Vojislav Pantić
objavljeno: 31.07.2011.
