Izvor: Blic, 21.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Klopka dobroćudnosti
Klopka dobroćudnosti
U kakvoj su vezi umetnik i delo, pisali su mnogi, među svima, ponajviše Jung. I to je poznato. Manje se pisalo šta biva sa ovim odnosom kada se vrednosti poremete, kada se etički kriterijumi sredine preokrenu, a estetički relativizuju. Šta pre treba spasavati - delo ili čoveka; kreaciju ili autora. Šta žrtvovati. Ja, priznajem, nisam bio svestan ovog problema i celoj stvari sam pristupao spontano.
Upoznali su me, ko zna kada sa Vladimirom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Stevovićem Belugom, kragujevačkim karikaturistom, o kome sam već čuo mnogo anegdota, i rekli: ’'Dobar Beli, ajde da mu prirediš i objaviš knjigu'. Pristanem, Beli je stvarno dobar. Posle izvesnog vremena naši zajednički drugovi kažu: 'Strava je Beluga, ajde da mu napišeš predgovor za sledeću knjigu'. Pristanem. Malo za tim navaljuju: 'Panja od čoveka taj Beluga, što mu ne bi otvorio izložbu, al onako da bude - bomba. Da odjekne. Jes’, mislim se, vi ćete da mi kažete kakav je on tip, pa mi se ne razdvajamo godinama. I otvorim izložbu; bogami - pukne. Pre neki dan mi kažu: 'Ej, Beluga je tip; na ‘lebac da ga mažeš, napiši predgovor za njegovu najnoviju, jubilarnu knjigu karikatura, zove se: 'Trideset pet godina bez reči'.
Meni tek onda pukne pred očima: On trideset pet godina slavi bez reči, odnosno sa mojim rečima. Kad saberem: on o sebi - 'bez reči', čaršija o njegovom životu u anegdotama, a ja sam od svega toga pravio legendu. Ne kažem da je ne zaslužuje. Ali, brate, ja postadoh jedini kustos muzeja posvećenog njegovoj legendi, sa jednim saradnikom u liku Vlade Đorđevića, enciklopediste.
I već me hvata jeza: izgleda priprema pedesetu ili, ne daj bože, šezdesetu obljetnicu rada i, ko zna koju, života. Znam da planira da i o njima pišem ja. Mislim se, lako je njemu, on je otišao u legendu, u večnost. A onda vidim da i mene, koji sam tome krivac, vuče za sobom. Vraća mi dug.
Restart
Najmanje jedan neobično zanimljiv paradoks predstavlja upadljivo obeležje savremenog trenutka srpske rokenrol scene. Nosioce konkretne moći kao da apsolutno ne zanima ša se dešava i na koji način bi se potencijal koji ujeda za nos mogao makar eksploatisati, ako već nikakva podrška kreaciji ne dolazi u obzir. S druge strane, ne samo da bendovi niču na sve strane, demonstrirajući rešenost, energiju i čak spremnost na žrtvu od koje bi mnogi drugi mogli štošta da nauče, nego i interesovanje publike neprestano raste. Gužva ispred SKC-a i prepuna sala na dvodnevnom Jelen pivo live festivalu prošlog vikenda, na kome je izuzetno uspešno prikazan reprezentatini žanrovski presek scene, znak je koji ne bi trebalo da bude zanemaren. Rokenrol, dakle, može biti atraktivan ako se prezentuje na odgovarajući način, ako odbije inferiornu ulogu i postavi se u skladu sa svojim pravim kapacitetima.
Naizgled je besmisleno posle svih ovih godina govoriti stvari koje više odgovaraju počecima, nego zrelom dobu nečega – posebno ako je to fenomen koji je postao kultura – ali omiljena funkcija srpskog kompjutera je, kao što je poznato, restart. Dokle god da stignete, ponovo se vraćate na početak. Informacija o rasprodatom koncertu Bajage i Instruktora 23. decembra u Areni na Novom Beogradu – i to u momentu kad nemaju vreli novi album – takođe sadrži jasnu poruku i svedoči u prilog tvrdnji da samo scena sa snažnim meinstrimom može imati delotvoran i na odgovarajući način inspirisan andergraund.
|
