Izvor: JužneVesti.com, 25.Jan.2022, 09:57
Dom, bezdomnost
Ja sam od onih koji misle da je sve(t) iz knjiga (a mislim na literaturu), da se sve u knjigama rađa, a onda dolazi na svet i živi kao predskazanje i predviđanje, pa živi svoj – i naš – stvarni život.
Videvši naslov „Dom – ideja konzervativizma“ Branka Sarkanjca, uznemirih se: „Zar sam konzervativan?“
Ipak, setih se parole „No mo’ PoMo“ (Nema više PostModernizma) pa se smirih.
Da li je dom – zavičaj, fiksirano mesto rođenja ili, možda, >> Pročitaj celu vest na sajtu JužneVesti.com << mladosti, a to bi mogao reći Andrić, ili je „zavičaj ono što izabereš“, kako ležerno konstatuje Crnjanski?
Ili su tvoji ljudi tvoj dom?
Heleni – Homer i Heraklit kažu da je ethos /izvorna etika – udomaćenost, boravište, sklonište. Zato se i pitamo šta je vrednost, šta je vredno – za mene, za nas. Tako nas etika upućuje čemu da težimo, kakvi želimo da budemo i kakav svet stvaramo.
Ali, ako vam se učini da su ove tvrdnje apstraktne i ako izbegavamo i samu reč etika (kao Amerikanci), potražićemo drugačiji odgovor.
Treći milenijum planete Zemlje je počeo seobama, migracijama... možda je najpreciznije reći: masovnim progonima; svet je preplavljen mnoštvom begunaca, izbeglica.
„Mi smo videli kako naša zemlja emigrira i odlazi od nas. Nismo emigrirali mi, nego naša zemlja“, citira Elizabeta Šeleva, u svojoj knjizi Dom/identitet, svedočanstvo jedne žene iz negdašnje Jugoslavije.
Sada dolazimo do pitanja: „da li je dom mesto?“
Šeleva navodi palestinsku feministkinju Samiru Kavaš i njenu koncepciju takozvane „bezmesnosti“; to nije utopija već „nenaseljivo stanje neposedovanja nikakvog mesta...“ a da to ne znači i gubitak identiteta.
Takvo iskustvo progonstva imaju, recimo, Palestinci i Jevreji.
Evo argumenta i sa stanovišta roda ili da odmah kažemo – sa feminističkog gledišta. Naime, žene su u okvirima patrijarhalnog doma – podređene, uključujući i manje ili više skrivenu represiju (E.Š.). To, dakako, ne znači nemanje (odnosno, gubljenje) identiteta.
Ali, pitanje (ili pitanja) koje mi ne da mira je i pitanje (našeg) opstanka i ostanka – sada i ovde.
Naime – da li oni koji nas proteruju, proganjaju, proglašavaju (vrlo lako i olako) za izdajnike, neprijatelje, strane plaćenike (domaći plaćenici se ne uzimaju u obzir), dakle, da li nas oni lišavaju identiteta... pa smo već na čistini... i nemamo kud?!
(Dolaze mi odnekud reči Gorana Stefanovskog (autora MME, na srpskom jeziku, MMJ):
„Teško je kada je čovek stranac u inostranstvu. Ali je još teže kada je čovek stranac u svom domu“.
Kontekst možda i nije isti, ali odražava moje raspoloženje)
Da li nam (branitelji) naroda i države...
Ne otimaju identitet već samo (samo?!) posed, mesto, zemlju?!
Da li smo sistematski popravljani, disciplinovani, dresirani... od... njih.
I – postali manjina, margina.
Simboličke izbeglice.
Ostaje (nam) još jedan korak.
I, nije uobičajeno, ali, evo citata Elizabete Šeleve za taj korak, jer je inspirisala ovaj zapis, a, bogami i učestvovala u pisanju:
„I, sasvim na kraju (samo jednom od inače bezbrojnih krajeva)“ – Čuvajmo (i pazimo) Dom, Domovinu.
