Izvor: Politika, 26.Mar.2014, 11:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Razlaz velike osmorke
Ruski uticaj na Slobodana Miloševića da 1999. okonča vojna dejstva na Kosovu ocenjen je tada na Zapadu kao dokaz ispravne odluke da Rusija bude primljena u G-8
Lideri sedam najrazvijenijih zemalja Zapada prekjuče su jednoglasno odustali od planiranog samita G-8 u Sočiju ovog leta. Umesto u crnomorskom letovalištu, zapadna sedmorka sastaće se u junu u Briselu, najavio je predsednik Evropskog saveta Herman van Rompaj, čime je prvi put posle bezmalo 20 godina doveden u pitanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << opstanak Grupe osam, kojoj pripadaju SAD, Francuska, Nemačka, Velika Britanija, Italija, Kanada, Japan, Evropska unija i Rusija.
Na vest da je Moskva zasad isključena iz saziva osmorke, ruski predsednik Vladimir Putin je, kako kažu, samo slegnuo ramenima.
„Nevoljnost najrazvijenijih država Zapada da nastave saradnju sa Rusijom je kontraproduktivna”, ocenio je juče sekretar za štampu ruskog predsednika Dmitrij Peskov.
Sledeći neformalni globalni forum na kome će Zapad i Rusija moći da razmene mišljenja o aktuelnim previranjima u svetu jeste samit G-20 u Brizbejnu u Australiji u novembru ove godine.
Nakon krize u Ukrajini i pripajanja Krima Rusiji, za sada je neizvesno koji će kanali diplomatske komunikacije između Zapada i Rusije ostati otvoreni do novembra. Ono što je sasvim jasno jeste da su svojevremene pragmatične i plemenite pobude dvojice predsednika SAD – Bila Klintona i Baraka Obame – ove sedmice doživele brodolom u domenu međunarodne politike.
S jedne strane je Klinton na samitu G-7 u julu 1994. u Napulju prvi predložio da Rusija bude primljena u prestižni klub najrazvijenijih država severne hemisfere, a s druge strane je Obama tokom prve predizborne kampanje 2008. naglašavao da „svet zbog frenetičnih izazova sa kojima se suočava, mora da uđe u novu eru inkluzije i izgradnje novog međunarodnog partnerstva”. Međutim, njihovi koncepti saradnje sa Rusijom su u praksi, izgleda, propali.
Početkom devedesetih, Rusija je počela da dobija sporadične pozive da prisustvuje okupljanjima sedmorke, da bi 1997. i zvanično postala član G-8. Priključivanje Rusije je smatrano na Zapadu primamljivom ponudom Moskvi da silovitije krene u demokratske političke reforme, a i da se, u vreme Borisa Jeljcina, povuče iz zone uticaja na Baltiku.
„Ruski uticaj na Slobodana Miloševića da 1999. godine okonča vojna dejstva na Kosovu ocenjen je tada na Zapadu kao dokaz ispravne odluke da Rusija bude primljena u G-8”, ističe ovih dana „Njujork tajms”.
Međutim, postavlja se pitanje zašto još u povoju ukrajinske krize Zapad nije insistirao da se održi vanredni samit G-8 na kojem bi bilo razmotreno šta uraditi da ukrajinska kriza ne preraste u sada već vodeći globalni spor, s još nesagledivim političkim, ekonomskim i vojnim posledicama.
Osim toga, neizvesno je koliko će najnovije udaljavanje Zapada od Rusije doprineti (ne)usaglašavanju puta kojim postkrizna ekonomija sveta treba da se razvija i da li je zaista Rusiji svejedno što zasad ostaje bez glasa u neformalnoj areni najmoćnijih na svetu.
U svakom slučaju, još je izbijanjem globalne finansijske krize, inicirane krahom američkog tržišta stanogradnje, ojačao značaj okupljanja politički raznorodnih članica G-20 i istovremeno razvodnjen uticaj osiromašenog Zapada i sve prkosnije Rusije unutar G-8.
„Svet ili G-8 će se ili reformisati, tako da prihvati novonastale ekonomske gigante, ili će oni otići svojim putem i osnovati nove institucije”, upozoravao je još 2005. godine kanadski premijer Pol Martin.
Već tada je bilo očigledno da G-8 ne može da bude neformalna vlada sveta, budući da u njoj ne učestvuje Kina, koja je u međuvremenu postala druga ekonomija sveta čija moć raste na globalnom nivou. Nastojeći da trasiraju pravila sveta posle krize, probrane članice dva globalna politička kluba žestoko su sučelile stavove u pogledu rešavanja krize u Libiji, Siriji, daljih odnosa sa Iranom...
Ako je, kao što ruski šef diplomatije Sergej Lavrov kaže, format G-8 „prevaziđen”, da li će G-20 prerasti u ujedinjujuću platformu novog poretka, biće jasnije nakon samita u novembru u Australiji.
-----------------------------------------------------------------
Kako je nastao G-7
Najrazvijenije zemlje Zapada su početkom sedamdesetih godina prošlog veka, nakon krize fiksnih kamatnih stopa vezanih za vrednost zlata 1971. i naftne krize 1973. godine, počele aktivno da zbijaju redove. Potreba bolje koordinacije ekonomske i fiskalne politike „na najvišem nivou” uticala je na to da ministri finansija Velike Britanije, Francuske, Nemačke i SAD osnuju takozvanu Bibliotečku grupu, nazvanu po biblioteci Bele kuće u kojoj je taj sastanak održan 25. marta 1973. Pridruživanjem Japana septembra 1973. grupa je prerasla u kvintet. Francuski predsednik Valeri Žiskar D’Esten je 1974. je u Rambujeu organizovao prvi samit ove grupe, kojoj se pridružila i Italija, da bi 1976. pristupanjem Kanade oformljen G-7. Neformalno koncipirani razgovori o ekonomiji i, kasnije, o mnogobrojnim drugim aktuelnim temama (od bezbednosti do nezaposlenosti), oslovljavanje sa „ti”, samo su neki od razloga što je G-7 pre izbijanja latinoameričke krize devedesetih stekao renome uticajne grupe Zapada.
Tanja Vujić
objavljeno: 26.03.2014.
Pogledaj vesti o: Evropska Unija, Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
