Izvor: Politika, 10.Nov.2014, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Putinova moć i Obamina nemoć
Ruski predsednik je učvrstio svoj imidž „najmoćnijeg čoveka sveta”, ali su kriterijumi i rezultat glasanja urednika „Forbsa” ovoga puta, više nego prošle godine, izazvali dilemu ko je zaista moćniji
Američki magazin „Forbs”, čuven kao pedantni evidentičar svetskih milijardera, sastavlja i listu „najmoćnijih ljudi sveta”. U poslednje dve godine, ona je postala igralište za derbi između predsednika SAD i predsednika Rusije, a prošle nedelje je objavljeno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da je Vladimir Putin odneo drugu uzastopnu pobedu nad Barakom Obamom.
Putin je dakle učvrstio svoj imidž „najmoćnijeg čoveka sveta”, ali su kriterijumi i rezultat glasanja urednika „Forbsa” ovoga puta, više nego prošle godine, izazvali dilemu ko je zaista moćniji: da li nesporni lider bivše supersile, koji čvrsto kontroliše sve u svojoj zemlji bezmalo već 15 godina, ili predsednik najveće svetske sile čije su ruke sputane Ustavom kojim je vlast ustrojena tako da bude „brana protiv tiranije”, da se njene grane međusobno ograničavaju i kontrolišu i mukotrpno grade konsenzus na svakom političkom raskršću.
Kriterijumi „Forbsa” za sastavljanje ove liste (na kojoj je ovoga puta, od 72 ličnosti – 17 šefova država, 39 menadžera, sedam milijardera i ostalih), bili su u kojoj meri ti moćnici utiču na svoje sugrađane i na globalne tokove, kakvim finansijskim i drugim resursima raspolažu, u kojim sve oblastima pokazuju svoju moć i na kraju, koliko je koriste.
Imali su svakako u vidu i suštinsku prirodu moći, koja je, po jednom od najcitiranijih sociologa, Maksu Veberu, nečija mogućnost da kontroliše ljude, događaje i resurse, da postigne da se dogodi ono što želi da se dogodi, uprkos preprekama, protivljenju i otporu.
Po nešto detaljnijoj definiciji (Manuel Kastels), moć je „relacioni kapacitet” koji nekom društvenom akteru omogućava da utiče na odluke drugih društvenih aktera, u skladu sa sopstvenom voljom, interesima i vrednostima.
Kako u ove okvire pristaju slike Putina i Obame?
Ruski predsednik je nesumnjivo efikasniji u nametanju svoje volje u Rusiji: njegova je tamo prva i poslednja. I tamo je doduše politički sistem utemeljen na institucijama i izborima po demokratskim pravilima, ali jaz između normativnog i stvarnog je, za razliku od Obamine Amerike, zjapeći. U Rusiji, institucije su podređene ličnosti, u SAD ličnost mora da se uklopi u institucije.
Rusija je teritorijalno 1,8 puta veća od Amerike, ali je njena ekonomija oko sedam puta manja (SAD imaju 319 miliona stanovnika, Rusija 142,5). Ruska privreda je statična, previše zavisna od izvoza energenata, američka dinamična, inovativna i svestrana (sa dolarom koji je svetska valuta).
Iako imaju približno izjednačene nuklearne arsenale, američka vojna snaga je nesumnjivo veća, ne samo mereno sopstvenim potencijalima, već i velikom mrežom saveznika (NATO i nekoliko regionalnih paktova). Američka dominacija u svetskim poslovima je nesporna, mada njena apsolutna premoć ne podrazumeva i svemoć, što se vidi i golim okom.
Utisak Putinove moći pojačan je u poslednje vreme njegovom ulogom predvodnika globalne antiameričke koalicije i domaćom popularnošću (koja je dvostruko veća od Obamine). Ali kako ruski vođa prolazi na pravom testu moći: da postiže ono što želi?
Na spisku njegovih želja svakako su jačanje Evroazijske unije kao pandana EU, zatim obuzdavanje američke moći, pogotovo u regionima u kojima ima najveće interese (Bliski istok), zaustavljanje širenja NATO-a, obnova statusa Rusije kao ključne sile u međunarodnom poretku...
Gledano kroz prizmu događaja u Ukrajini, u kojima se prelamaju neke od navedenih ambicija, Putin je na prvi pogled pokazao rusku snagu, ali i nametnuo dilemu nije li time ustvari zamaskirao ruske slabosti. Ostvario je nekoliko taktičkih pobeda (aneksija Krima, destabilizacija velikog suseda), ali se može argumentovati i da je trasirao put strateškog poraza.
Teško je naime zamisliti povratak Ukrajine u Evroazijsku uniju, koja bez ukrajinskog tržišta od 46 miliona stanovnika nema baš mnogo smisla. Nezamisliv je, upravo zbog Krima, i povratak Ukrajine u sferu ruskog uticaja.
Putin je uspeo da sabotira neke američke ciljeve na Bliskom istoku, pre svega u Siriji, ali krajnji ishod toga, jačanje džihadističkog fundamentalizma, pretnja je i Rusiji. Moskvi ne ide u korist ni to što je ukrajinska kriza zbila dotle rasklimane redove NATO saveza i što je raketna odbrana Evrope ponovo prioritet.
Sukob sa Zapadom oko Ukrajine podriva i rusku ekonomiju: iz zemlje je već pobeglo oko sto milijardi dolara kapitala, a kriza je ubrzala američko okretanje ka izvozu nafte i gasa, čime je Rusija dobila nedobrodošlu konkurenciju. Padajuće cene nafte, koje ne uređuje samo nevidljiva ruka tržišta, nego i ona vidljiva politike, Moskvi donose i fiskalne nedaće. Sve u svemu, saldo je jačanje Rusije kao remetilačkog faktora svetskog poretka i njeno slabljenje kao konstruktivnog globalnog aktera, što je do pre nekoliko godina zaista i bila (uzgredni detalj: aneksija Krima srušila je njen imidž branitelja principa nepovredivosti nacionalnih suvereniteta).
Kao što se sve ne može kupiti novcem (zbog čega Obama nije automatski najmoćniji), tako se ni sve ne može postići tvrdom silom. Važna je i ona meka, koja ne ide u prilog pobedniku ovogodišnjeg meča svetskih moćnika. Ali, pošto je ključni test svake politike kako ljudi žive, možda je prava mera Putinove i Obamine moći sadržana u odgovoru na jednostavno pitanje: gde bi ste, u potrazi za boljim životom, emigrirali – u Rusiju ili Ameriku?
Milan Mišić
objavljeno: 10.11.2014.
