Izvor: Blic, 17.Dec.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jedini Srbin u Francuskoj akademiji
Jedini Srbin u Francuskoj akademiji
- Još pre deset godina Žan Devan, francuski akademik i slikar, prvi put mi je predložio da uđem u Francusku akademiju nauka i umetnosti. Tada mi se ideja činila preteranom. Nekoliko godina kasnije ponovo sam pozvan, s obrazloženjem da je trenutak da se među starim sedim glavama nađe i neko mlađi. Opet sam oklevao. Nedavno, pošto je upražnjeno mesto slikara Bernara Bifea - jer se u Francusku akademiju samo tako ulazi - predlog je ponovljen. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << I ubedili su me - kaže slikar Vladimir Veličković.
Vi ste jedini Srbin u Francuskoj akademiji?
- Francuska akademija ima pet instituta. U Institutu umetnosti koji pokriva arhitekturu, likovnu umetnost, muziku i kinematografiju, niko nikada nije bio član, ne samo iz Srbije nego ni iz nekadašnje Jugoslavije i šire. U Medicinskom institutu, međutim, jedan od članova je biolog Miroslav Radman, Splićanin. Koja su zvučna imena članovi Instituta umetnosti Francuske akademije?
- Institut broji 55 članova, među kojima su Baltus i Sezar (pokojnici), Antoni Tapijes... Da li ste imali prilike da upoznate vašeg prethodnika Bernara Bifea?
- Veoma davno, otkrio sam ga sasvim slučajno, gledajući reportažu o njemu u 'Pari Maču'. Dopao mi se, bio je sjajan crtač, precizan, oštar, karakterističnog figurativnog grafizma.
Koja su zaduženja francuskih akademika?
- Francuska akademija se pretežno bavi sponzorisanjem projekata i velikim manifestacijama, drži nekoliko institucija u Evropi, 'Vilu Mediči' u Rimu (koja okuplja arhitekte i slikare), 'Kuću Velaskes' u Madridu (koja okuplja slikare, vajare i grafičare)... Ona nikako nije učmala i pasivna institucija. Uostalom, zato sam i pozvan, jer imajući na umu moju profesorsku karijeru, tražili su da neko još više animira i stimuliše delatnosti. Znači li to da ćete moći da pospešite saradnju između naše SANU, čiji ste takođe član, i Francuske akademije?
- Iskreno se nadam, ali da sačekamo da prođe inauguracija. Pripreme su u toku, Žak Širak treba da potpiše dekret. Imate li tremu?
- Pa ne, moja glava je na istim ramenima, jedino sebe još ne vidim u zelenoj uniformi s gomilom epoleta koju tom prilikom treba da nosim! Da li ste malo osetili atmosferu koja vlada u Francuskoj akademiji?
- Slična je kao i kod nas u SANU, ima sukoba interesa, želje za prestižom, zbog čega su upravo mnogi moji prijatelji bili iznenađeni, jer ja sam oduvek bio van toga. Francuska akademija se, međutim, bavi i drugim poslovima koji kod nas nisu uobičajeni. Na primer, saznao sam da je nekolicini umetnika pomogla da plate kiriju za ateljee. Dakle, ona ne beži ni od socijalnih angažmana - ona zrači, ne gleda samu sebe u ogledalu. Možete li uporediti vaše dužnosti u SANU sa onima koje vam predstoje u Francuskoj akademiji?
- U Francusku akademiju sam tek kročio i još ih ne znam. U SANU sam pak član van radnog sastava, što znači da nemam ni pravo glasa niti učestvujem u odlučivanju i projektima. Ako sam dobro razumela, kao član Francuske akademije imaćete pravo glasa, kao član SANU vi ga nemate?
- Upravo tako, iako je apsurdno. Zašto?
- Takav je propis, imam dvojno državljanstvo, i francusko i naše. Da li vaš prijem u Francusku akademiju opovrgava mišljenje mnogih naših umetnika koji žive i rade u Parizu da se se do samog vrha evropske elite ne može stići s prezimenom na 'ić' i srpskim poreklom?
- Nisam kompetentan da odgovorim na svom primeru, jer ja nisam nikad imao nikakvih problema u Francuskoj. Čini mi se da sam retka zverka koja je prošla mrežu koridora bez nevolja. Kada sam davno stigao u Francusku, već sam znao jezik, nekoliko puta boravio u toj zemlji, i ono što se danas naziva teškoćom integracije nisam osetio sa svojoj koži. Bez obzira na to, ja nisam sebi zacrtao da moram po svaku cenu biti u Parizu. Govorio sam sebi da ću ostati sve dok budem mogao da radim svoj posao. Da se desilo da moram da radim i nešto drugo, istog trenutka bih se vratio. Ni pre nego što ste postali profesor na 'Bozaru'?
- Profesor na francuskoj Akademiji lepih umetnosti postao sam takođe na njihovo insistiranje, 1983. godine. Nije to meni bio cilj. Desilo se da je jedan od mojih prvih kolekcionara bio upravo direktor 'Bozara'. Dugo sam i to odbijao jer nisam imao pedagoškog iskustva, a i samo crtanje na Arhitektonskom fakultetu koji sam završio nije bilo udarni predmet. Jeste da sam se od malih nogu kretao u likovnom miljeu, ali dugo sam smatrao da to nije dovoljno. Pristao sam i, pokazalo se, nisam potonuo. Iskustvo sa studentima je nešto najlepše što sam doživeo. I dalje odlazim na 'Bozar', šunjam se među mladima i ljutim se na njih govoreći im da je u moje vreme bilo bolje. Ali ponosan sam, za 18 godina profesure nisam imao nijedan odbijeni diplomski rad. Milena Marjanović
