Izvor: Vostok.rs, 09.Avg.2020, 17:56
Istorija u objektivu vojnog sveštenika
„U istoriji srpske fotografije retke su ličnosti koje su iza sebe ostavile značajan trag, a da se o njihovom životu malo zna. Takvu sudbinu umetnika fotografije, koja je nastajala u najtežim uslovima od 1914. do 1918. godine, doživeo je vojni sveštenik Risto J. Šuković, učesnik i hroničar rata, čiji se fotografski zapisi po svojoj sugestivnosti i senzibilitetu svrstavaju među najbolja ostvarenja srpske fotografije. Radi se o fotoamateru izuzetnog dara za odabir tema i snimanje…”, piše Politika.
Ovako je u uvodu svog zapisa „Vojni sveštenik Risto Šuković, ratni fotograf”, objavljenog u „Užičkom zborniku”1992. godine, pisala Marina Zeković. Tome dodajući da se u fondu fotodokumenata Vojnog muzeja u Beogradu nalaze originalne fotografije i manji broj poštanskih razglednica koje je u ratu snimio Šuković.
Rodio se Risto 1885. u Dubrovniku i tu završio gimnaziju, a potom zadarsku bogosloviju. Službovao pred rat u crkvama primorja kao jerej Hristifor Šuković. Prvi put je 1913. došao u Srbiju i kao dobrovoljac učestvovao u srpsko-bugarskom ratu. Vratio se potom na more, u parohiju u Kamenarima, gde je, sećao se, morao da izdrži proganjanja austrijske vlasti, koja ga je okrivila ga za veleizdaju.
Uspeva, ipak, Šuković u leto prve ratne godine da se prebaci u Srbiju, gde kao dobrovoljac stupa u redove srpske vojske. Bio je u štabu Limske brigade i Užičkog odreda, a od aprila 1915. postaje honorarni vojni sveštenik, sve do demobilizacije. Prestolonaslednik Aleksandar jula 1918. odlikovao ga je zlatnom medaljom. Posle rata Risto je u Dubrovniku bio vojni sveštenik za sve garnizone srpske vojske u Dalmaciji. Umro je 1939. godine.
Nije poznato kada se susreo sa fotografskim aparatom i izučio taj zanat, a u ratu je koristio fotoaparat pločaš, sa mehom, uz njega i stativ. Tada je Vrhovna komanda srpske vojske uvela zvanje ratni slikar ne samo za umetnike već i za istaknute fotografe. Da se snimcima ovekoveče važni događaji, ličnosti, borbe, položaji i utvrđenja, neprijateljska zverstva... Po mogućstvu da u svakom puku bude po jedan fotograf.
„Pretpostavljamo da je Šuković upravo po ovoj odredbi bio u mogućnosti da se bavi fotografijom. Fotografije koje je načinio su nastale u periodu od 1914. do 1918. i na poleđini svake, vrlo pedantno, rukom, ispisao je legende. Vrednost jeste i dokumentarna i istorijska, jer se mogu pročitati korisni podaci koje je saopštio neposredni svedok događaja. Fotografije nisu pretrpane suvišnim detaljima, teme su raznovrsne. Nema direktnih snimaka borbi, ali posledice rata, žrtve, izbeglice su tu”, piše Marina Zeković.
Ona kao najpotresniju scenu Šukovićevih snimaka izdvaja onu na kojoj je prikazan očajni otac, oprhvan bolom, na grobu svog sina jedinca na Kajmakčalanu. Šukovićev aparat nije mirovao ni kad je bio u Zavojištu Drinske divizije slikajući izvanredne fotografije bolesnih i ranjenih, te izbeglih majki sa decom. Nije propustio da zabeleži boravak prestolonaslednika Aleksandra na frontu stvarajući izvanredan snimak konjanika u poluokretu...
„Ređaju se scene iz svakodnevnog života vojske i vojnika, slave, kupanja, podizanje česmi kao simbola koje Srbi ostavljaju budućim putnicima namernicima. Tu je i izuzetan snimak prevoza vojnika brodom. Ima i duhovitih scena trebljenja od vašiju u jutarnje toalete poštara, lica okovanih penom za brijanje”, piše autorka teksta o Šukoviću, pominjući i druge poznate fotografe iz tog ratnog vremena, poput Riste Marjanovića (autora značajnih zapisa iz bitaka na Ceru i Kolubari), Rusa Samsona Černova koji je bio fotograf i filmski snimatelj, šefa fotografske sekcije Vrhovne komande Dragišu Stojadinovića i druge.
„Među velikanima svog zanata ravnopravno je mesto Riste J. Šukovića, vrhunskog stvaraoca koji je pokatkad za korak ispred kolega, a po svom iskazanom talentu za oblik, prostor i atmosferu i danas se može smatrati savremenim umetnikom fotografije. Umeo je da shvati trenutke koji su u ratu kratki i scene koje u magnovenju prolaze, a istovremeno je ponirao u ljudsku dušu i nalazio između nje i prirode pravu vezu. Sve je beležio fotografskim aparatom, ali fotografije nisu isključivo objektivne, hladne zabeleške događaja, već u sebi sadrže dramu, liričnost, suptilan humor i veliku toplinu ljudske duše”, napisala je Marina Zeković u tekstu o Šukoviću za „Užički zbornik”.
Branko Pejović, Politika
.jpg)
