Izvor: Politika, 19.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Još čeka poziv iz SANU
Veljko Guberina, advokat koji je od smrtne kazne spasao više od 98 odsto svojih branjenika, i u 82. godini se nada da je svojim besedama u sudnicama zaslužio da bude akademik. – Prva slova naučio iz „Politike”, koja je pošto stizala na Kordun
Veljko Guberina (82) jedan je od onih građana sveta koji je, svojim delom, odavno obezbedio sebi – „večni život”. Ova tvrdnja se može proveriti na najprostiji način: u njegovu kuću će stići svako pismo, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iz bilo kog dela sveta, ako se adresira samo sa tri reči – Veljko Guberina, Srbija.
Advokatska komora Srbije ga je proglasila za jednog od najznačajnijih pravnih zastupnika u srpskoj istoriji. Ovo priznanje mu je samo jedno u nizu, ali njemu veoma značajno, jer i ono dolazi od ljudi iz struke. Po oceni kolega je i – najveći živi „krivičar”!
A kao Srbin, Kordunaš iz Vrginmosta, posebno je ponosan na Orden svetog Save prvog reda, koji je dobio iz ruku patrijarha Pavla!
Koje je priznanje obeležilo Vaš život?
Sva zvanična priznanja su me neprestano hrabrila, a ono koje sam često dobijao, uvek mi je produžavalo život. To je ono kad, posle moje besede, u punoj sudnici, predsednik sudskog veća kaže: „Vaš štićenik je – slobodan!” Advokaturu uvek, u svim situacijama, stavljam – ispred svog života!
Postoji li priznanje koje ste želeli, a niste ga dobili?
Mislim da sam, po mnogo čemu, zaslužio da u Srpsku akademiju nauka i umetnosti uđem na velika vrata, ali to će, po svemu sudeći, uprkos svim predlozima, ostati samo moja neostvarena želja. S tim ne mogu da se pomirim. Za taj svoj nemir imam objašnjenje: moje besede u sudnici, kojima sam od smrtne kazne spasao čak 47 ljudi, dolazili su da slušaju ljudi svih profesija. Dobijao sam tada i ovacije! A neki književnici su, uz sva uvažavanja, samo svojim poetskim besedama stekli status akademika... Ipak, ne gubim nadu. Čekam i čekaću poziv iz Akademije...
Gde ste se školovali?
Na mom Kordunu, u Vrginmostu i Karlovcu, u Hrvatskoj, na prostoru na kome su živeli Srbi. Prva slova sam naučio u „Politici”, koju smo poštom dobijali iz Beograda. A posle osmog razreda niže škole gimnaziju sam, kao izbeglica, završio u Jagodini, koja je moju porodicu 1941. primila otvorenog srca. Sad sam njen počasni građanin. Međutim, na Pravni fakultet sam se upisao sa dve godine zadrške i to u Ljubljani, a ne u Beogradu, što sam, naravno, kao Srbin želeo.
Zašto se to dogodilo?
Bio sam antikomunista. S mladim ljudima, istomišljenicima, pripremao sam 1945, kad sam imao 20 godina, letke za slobodne izbore, ali je tada Titova vlast počela s hapšenjima. Prijavila me je jedna devojka kojoj sam se poverio... Izdržao sam 22 meseca zatvora u Nišu. U toj borbi za život, i u zatvoru i na studijama u Ljubljani, bio sam više gladan nego sit, ali sam uvek, u svim situacijama, verovao u Boga, sebe i poštene ljude. Poštenih je tada bilo mnogo i u zatvorima. Jedan od njih advokat Milan Tadić uputio me je u svojoj kancelariji u velike tajne tog posla... Svoju kancelariju sam otvorio 1956. i od tada sam slobodan čovek.
Da li ste bili okrenuti i sportu?
Fudbal je u to vreme bio moja najveća, pa i jedina razbibriga, i zbog mogućnosti da se, kao navijač Crvene zvezde, na stadionima obrušim na vlast koju je tada, u glavama „zvezdaša”, predstavljao Partizan. Na utakmice smo, iz svih krajeva Beograda, odlazili, uglavnom pešice. Bila je to prava fešta, za sve navijače, u svakom smislu te reči. Utakmice sam gledao i u drugim gradovima, kad sam se tamo zatekao zbog posla. Ulaznice sa svih utakmica čuvam u svojoj pedantnoj dokumentaciji, kao što, naravno, u arhivi, imam i sve advokatske odbrane. Evo, na primer, karte s utakmice u Splitu, gde sam 13. aprila 1980. gledao utakmicu Hajduk – Vojvodina (2:2).
Da li ste se tada i javno oglašavali?
Ne kad je o sportu reč, ali je to jednom na duhovit način učinio Ljubiša Vukadinović. Posle utakmice protiv Crvene zvezde na kojoj je Partizan primio tri gola, a nije postigao nijedan, taj čuveni novinar „Politike” je, aludirajući na moje sudske odbrane, napisao: „Ni Veljko Guberina ne bi mogao, u ovoj utakmici, da odbrani gol Partizana”.
Koji je Vaš najveći pravni uspeh?
Sve vreme sam se borio za pravednost sudova, ukidanje verbalnog delikta i smrtne kazne. U prvom slučaju sam uspeo samo delimično, a u druga dva potpuno. To su, naravno, opšta mesta pravosuđa u kojima nisam bio usamljeni borac, ali sam bio najuporniji. A kad je samo reč o meni, o mom radu, branio sam, između ostalog, 618 ljudi optuženih za ubistvo, a samo su nad 10 izvršene smrtne kazne. Prostom računicom se može utvrditi da je moj procenat uspešnosti veći od 98 odsto. I time se ponosim! Moj cilj je uvek isti: spasti nekome život i obezbediti mu da što pre bude potpuno slobodan.
Kakav ste stav imali prema Miloševiću?
Milošević je došao na vlast u vreme kad sam bio predsednik Advokatske komore Srbije. U septembru 1988. sam mu dao podršku Miloševiću, jer sam posle 40 godina dočekao da vodeća ličnost u državi kaže da je Srbija razdržavljena, obespravljena, ponižena! Ali, već sledeće godine sam mu napisao Miloševiću: „Ne možete više računati na podršku advokata Srbije”. Nisam mogao da mu oprostim Miloševiću što se nije suprotstavio Tuđmanu kad je otvoreno govorio o „višku Srba u Hrvatskoj”. Miloševiću sam se obratio još jedanput. Tada nezvanično, ali zbog struke. Pohvalio sam maestralan način njegove odbrane u Hagu.
Na koji način prilazite okrivljenom?
Prvo mu ispričam deo tajni iz svog života, pa onda to tražim od njega. Na taj način sam „otvarao sva srca i sve duše”. S onima koji su me lagali – prekidao sam saradnju. Moram da znam apsolutnu istinu da bih mogao da izbegnem sve zamke tužioca i sudije. Nikad nisam rizikovao da u sud dođem nespreman...
Imate li osećaj krivice kad odbranite ubicu?
Nikad me savest nije pekla zbog toga. Naprotiv, kad tužilac i sudija krenu krivim putem ja ih još malo poguram u tom smeru. Zakon „kaže” da moram učiniti za branjenika sve što je u njegovom interesu.
Znate li ko je za izručenje Miloševića Hagu dobio pet miliona dolara?
To pitanje sam više puta postavljao, ali na njega još niko zvanično nije odgovorio. Da li su Amerikanci, koji su obećali tu nagradu, odustali da plate ili je neko, ipak, uzeo taj novac – ne znam.
Živimo li u pravnoj državi?
Tvrdim – ne! I to od 1990. Evo više primera: nestala je devizna štednja građana, Milošević je izručen Hagu protivno tada važećem Ustavu, jedan visoki funkcioner posećuje kriminalce u zatvoru, drugi zvanično kaže da zna imena kriminalaca u 50 gradova Srbije, a ništa ne preduzima... Nijedna država na svetu nema tako siromašan narod i toliko novih dolarskih milijardera.
Čime biste se bavili u novom životu?
Opet samo advokaturom. Otkako postoje uređeni odnosi u društvenim zajednicama, od Rimske imperije i Stare Grčke, bilo je onih koji su štitili čoveka u ljudima.
Koja Vam je profesija još bliska?
Uvek sam veoma cenio lekare. Verovao sam da smo ravnopravni u odbrani čoveka od zla. Ali, iskustvo mi govori da su advokati veći borci od lekara. Lekar spasava od bolesti, što je prirodno, a advokati spasavaju čoveka od svih državnih sila, što je često mnogo teže.
Šta sad radite?
Ne prestajem da radim, mada sam pre dve godine sve poslove ustupio svojim najbližim saradnicima advokatima Milanu Vujinu i Nenadu Vuksanoviću. Savetnik sam ne samo njima, nego i svakome ko od mene traži pomoć. Nastavljam da pišem svoj „testament” pod naslovom „Veljko Guberina – svedok istorije”.
Da li će Vuksanović da odbrani Jovanovića?
Verujem da hoće, jer nema čvrstih dokaza da je Zvezdan Jovanović 12. marta 2003. snajperom ubio Zorana Đinđića. Uostalom, mnogo toga u tom postupku nije jasno. Na primer: „Politika” je 21. aprila 2003. objavila izjavu Rasima Ljajića, tada ministra za ljudska i manjinska prava, pod naslovom: „Prokleti dogovor sa Legijom”. U tekstu piše: „Petog oktobra (2000. godine) napravljen je taj prokleti dogovor s Legijom.” Ni to, kao ni još mnogo toga u ovom slučaju, nije razjašnjeno. Zvao sam Ljajića da sve to objasnimo, ali se nikad nije javio.
Kako reagujete na stav da ste erotski „dvosmeran” čovek?
Za to mišljenje ima više razloga: razveden sam, a nisam se ponovo oženio, bio sam u zatvoru kao mladić, a tamo, navodno, to koriste... Najvažnije je što sam uspešan u profesiji, pa kad tu ne mogu da mi pariraju onda svašta pričaju. Moje ljubavi i drugarice, kao što su Mira Stupica, Ksenija Jovanović i Ružica Sokić, znaju da to nije tačno...
Šta volite kod žena?
Da bi mi se dopala svojim držanjem i pojavom žena bi trebalo da bude pametna, obrazovana, elokventna, jer je lepota prolazna, a duh se duže sačuva. Volim kod žena i njihovu moć. One su, što nije teško dokazati, superiornija bića od nas.
Slavko Trošelj
[objavljeno: 20/01/2008]
