Izvor: Politika, 08.Maj.2011, 00:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sebe doživljavam kao duhovnog nomada
Čovek koji je vodio mnoge izborne i marketinške kampanje priča o svom grčkom poreklu, roditeljima, muzici, Đinđiću, braku, slobodi, sreći, strasti, Jungu kao mentoru, duhovnim vežbama, ženskoj prirodi...
Srđan Šaper je osamdesetih godina prošlog veka bio poznat kao član grupe „Idoli”, od devedesetih kao vlasnik marketinške agencije „Meken Erikson”, a i kao čovek koji je vodio izborne kampanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Borisa Tadića.
Rođen je 9. oktobra 1958. u Beogradu u braku Radomira Šapera, univerzitetskog profesora, košarkaškog reprezentativca i sportskog funkcionera, i Ljiljane, profesorke istorije.
Posle gimnazije se kao „vukovac” upisao na medicinu, ali je na kraju diplomirao režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.
Živi sam, na Vračaru, na poslednjem spratu zgrade, među krošnjama drveća, i ne beži od braka.
Gde su Vaši koreni?
Moj deda se zvao Panajotis Šaperas. Došao je iz Grčke u Srbiju 1919. s bratom blizancem. Oženio se Srpkinjom, a umro je kada je moj otac imao samo dve godine. Imam rođake u Atini i Solunu. Umem da se sporazumevam na grčkom.
Šta su Vam dali roditelji...
Majka me naučila da dobro pričam, a otac da pažljivo slušam. Mislim da je to najvažnije za uspešnu komunikaciju. Na osnovu toga kako pričate ljudi mogu da vas zavole, a kad znate da slušate – uvek vas cene.
... a ulica?
Tu sam stekao osećaj fer-pleja. Na ulici sam naučio da svakome mogu da priđem i da sa njim razgovaram. Ljudima bi uvek trebalo pristupiti s poštovanjem.
Ko Vam je bio mentor?
Roditelji su mi bili oslonac, ali mentori su mi više bili ljudi koje nisam upoznao. Oni o kojima sam čitao ili čije sam knjige pročitao. Dok sam bio tinejdžer, švajcarski psihijatar Karl Gustav Jung bio mi je primer za ugled. Želeo sam, kao i Jung, da se bavim različitim disciplinama: medicinom, psihologijom, psihijatrijom, alhemijom, istorijom... A voleo sam i neke pesnike: Rilkea, Kavafisa, pa Andrića...
Ko Vas je uveo u muziku?
S Vladom Divljanom sam išao u gimnaziju. Dobro je svirao na gitari, a obojica smo pevali. Čak smo, u toku leta, išli autostopom po Evropi i zarađivali pare od sviranja i pevanja na ulici i u podzemnoj železnici.
A posle?
Na Medicinskom fakultetu sam 1976. upoznao Nebojšu Krstića. Tada je u muzici nastao „novi talas” po kome je „svirka” trebalo da bude jednostavna da bi bila dobra. Udružili smo se s Divljanom, koji se aktivno bavio muzikom, i osnovali „Idole”. Vrlo brzo smo postali popularni. I tako je to trajalo pet godina.
Šta Vam je dala škola?
Medicina mi je nekako bila nastavak opšteg obrazovanja. Upisao sam se, usput, i na svetsku književnost. A najviše sam voleo istoriju. Onda sam otišao na filmsku režiju i završio je. Najvažniji rezultat školovanja bili su ljudi koje sam upoznao. Imamo slična interesovanja, pa su mi i danas prijatelji.
Da li ste voleli sport?
Bio sam dobar atletičar, sprinter. Otac me gurao ka košarci, jer je voleo timske sportove. Ali, nosio sam naočare, a tada nije bilo sočiva, pa sem tenisa, koji i sad dobro igram, nisam mogao uspešno da se bavim igrama s loptom.
Kad ste upoznali Borisa Tadića?
Bilo je to 1977. Išao je sa Nebojšom Krstićem u gimnaziju. Već tada ga je zanimao politički aktivizam, koji je za jednopartijski sistem bio neprihvatljiv. Kasnije, dok smo mi sklapali „Idole”, on je učestvovao u pokretu koji je podržavao poljske radnike, pa je zbog toga bio hapšen.
U javnosti se smatra da ste mu savetnik?
Imam svoj posao i agenciju koja posluje u Srbiji, Bosni, Crnoj Gori, Makedoniji i Albaniji. Taj posao mi uzima sve vreme. Ova ideja, da sam savetnik Borisu, potiče iz mog rada na izbornim kampanjama.
Kad ste ušli u sadašnji posao?
Bilo je to još 1985. Tada smo TV reditelji Boris Miljković i Branimir Dimitrijević i ja počeli da se bavimo snimanjem TV reklama čekajući priliku za igrani film. Međutim, malo-pomalo marketing mi je postao životno zanimanje. I 1995. sam otvorio agenciju, a dve godine kasnije dobio sam franšizu od velike američke firme „Meken Erikson”. Naši najveći klijenti su „Koka-Kola”, „Nestle”, „Karlsberg”, „L’Oreal”... Od kada postojimo dobili smo oko 130 nagrada, uglavnom međunarodnih. Čak i „Zlatnog lava” u Kanu!
Priča se da je ceo reklamni pano Srbije Vaš?
To, naravno, nije istina. Kod nas postoji mnogo ozbiljnih agencija koje se bave oglašavanjem, kreiranjem, vođenjem kampanja i građenjem brendova. A planiranje i zakup medija je samo delić našeg posla u kome se – ništa ne zakupljuje unapred!
Da li je tačno da uskoro nećete biti sami?
Koliko je čovek mobilan, toliko je i brak mobilan. Sebe doživljavam kao intelektualnog i duhovnog nomada, a takvi teško ulaze u brak. Volim društvo. Nikad nisam sam. I mislim da bi čovek trebalo sve da proba, pa i brak. Ne bežim od toga.
Šta volite u ženskoj prirodi?
Pre svega volim žene. Volim njihovu lojalnost na poslu. One me čuvaju od velikih rizika. U svim odnosima sa njima volim žensku lepotu bez koje život ne bi imao smisla.
Da li je i laž deo Vašeg bića?
Suštinski, najgora je laž kad lažete sami sebe. I to je, nažalost, nepromenljivo! Sve ostale laži se mogu objasniti, pa i prihvatiti.
Koja emocija je najjača?
Strast, ali ne mogu lako da je odvojim od ljubavi. Iako me strast uvlači u kavez, a ljubav mi daje slobodu. Međutim, neke druge strasti, ne ove erotske, nego one koje nameće civilizacija, oduzimaju nam vreme za prava uživanja. Zato svi kontakti, a tim i osećanja, postaju površniji. I tako u svemu smo pomalo, a ni u čemu do kraja.
A neostvarene želje?
Što sam stariji, sve ih je manje. Nekima je već istekao rok trajanja. Ipak, najjača je ona da planiram put oko sveta trgovačkim brodom. I to bez mobilnog telefona i Interneta. Pročitao sam nekoliko knjiga o tome. To putovanje traje pet-šest meseci. Nadam se da ću to učiniti!
Koja reč objašnjava Vaš stav?
Mislim da je sloboda nešto što mene definiše do kraja. Nikad nisam poželeo da nečemu pripadam zauvek. Volim da budem svoj. A i pravda je, za mene, bitna reč. Definiše moj odnos prema ljudima.
Koje su Vaše duhovne vežbe?
Trudim se da zapamtim događaje u kojima učestvujem. Imam često potrebu da se bavim vežbama memorije. Vodim dnevnik, ali lapidarno, samo u dve-tri rečenice. To mi je dovoljno da se setim cele priče. Jer, život zaslužuje da ga se setimo.
Gde nameravate da odete na odmor?
Najčešće imam velike ciljeve, pa uvek završim u Grčkoj, na nekom ostrvu sa dugim peščanim plažama. Lakše se odmorim u ambijentima koje znam...
-----------------------------------------------------------
Đinđić se ponašao kao naš brat
Kad ste upoznali Đinđića?
U jesen 1989. pozvala me Mirjana Bobić, novinarka i književnica, i rekla da Zoran hoće da okupi ljude sa kojima bi radio na kampanji za Demokratsku stranku koja je osnovana prethodne godine. Zoran je bio pet godina stariji od nas. Ponašao se kao naš brat. Posebno ga pamtim i kao čoveka koji je o nizu životnih odnosa razmišljao drugačije od svih ostalih.
Slavko Trošelj
objavljeno: 08.05.2011
.jpg)
