Izvor: Politika, 09.Jul.2010, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sanjala sam Grčku, svoju drugu domovinu
Došla sam sa skromnom stipendijom za postdiplomske studije i sasvim podlegla čarima zemlje o kojoj se toliko toga ružnog reklo u Evropi u poslednje vreme. Međutim, zaboravlja se da ista ta Evropa ima jedan drugi, veliki, večni dug prema Grčkoj, svojoj prirodnoj kulturnoj i civilizacijskoj kolevci.
Nagrada Srpskog PEN centra za najboljeg prevodioca sa srpskog na strane jezike za 2010. godinu nedavno je uručena u Beogradu Gagi Rosić, koja je prevela više od šezdeset knjiga >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa srpskog na grčki i sa grčkog na srpski jezik. Gaga Rosić autorka je i tri knjige, a radila je i na šest pozorišnih predstava reditelja sa prostora bivše Jugoslavije. U njenom prevodu odigran je i „Profesionalac” Dušana Kovačevića, u tri različita grčka pozorišta, u Kalmati, Državnom pozorištu u Solunu i u Umetničkom pozorištu Karolos Kun u Atini... Između ostalih nagrada, dobitnica je i Povelje izvrsnosti Olimpijske atinske opštine u oblasti umetnosti i kulture za 2005. godinu.
Ko više ceni Vaš prevodilački i književni rad, Srbija ili Grčka?
Sudeći po nagradama, Grčka, nesumnjivo. U njoj sam ih dobila neuporedivo više. No, biće da nagrade nisu isključiva mera uvažavanja nečijeg rada. Za nagrade se ne radi, one se pojave, ili se ne pojave, kao prirodan sled nečije aktivnosti. Odavno sam otišla iz Srbije, a onoga koga nema na vidiku, manje ga, pretpostavljam, i nagrađuju. No, pravi stepen uvažavanja moga rada shvatila sam na samoj dodeli nagrade koju ste pomenuli, po mnogobrojnom prisustvu, kako svojih saradnika, tako i onih sa kojima nisam nikada sarađivala. Kao i po toplom, iskrenom, stekla sam utisak, aplauzu koji je propratio uručenje nagrade.
Završili ste svetsku književnost u Beogradu. U kom trenutku ste znali da ćete se okrenuti grčkom jeziku, da ćete doktorirati u Atini, da ćete uspostavljati kulturne mostove između naše dve zemlje?
Nikada nisam znala. Samo sam o tome sanjala i tako nešto tajno priželjkivala. Nisam slutila ni ono što mi se kasnije događalo. Jer mi je Grčka je, moja druga domovina, sve širokogrudo i širokoruko pružila. Došla sam sa skromnom stipendijom za postdiplomske studije i sasvim podlegla čarima zemlje o kojoj se toliko toga ružnog reklo u Evropi u poslednje vreme. Međutim, zaboravlja se da ista ta Evropa ima jedan drugi, veliki, večni dug prema Grčkoj, svojoj prirodnoj kulturnoj i civilizacijskoj kolevci. Voleći i Srbiju, stala sam svim srcem iza onoga čime se u njoj ponosim. Zahvalna sam svima koji su mi, imajući dovoljno poverenja u mene, ukazali čast da ih na grčkom tlu zastupam i „branim”.
Podjednako ste prevodili poeziju, prozu dramu. Kako ste birali autore, kao što su Popa, Dušan Matić, Kiš, Pavić, Dušan Kovačević, Basara, ili su se ova imena nametala sama? Da li je bilo teško uskladiti dva jezika, da li je bilo „neprevodivih” sintagmi? Da li ste radili i na Crnjanskom?
Moja staza je bila postupna i ne preterano posuta ružama, ako se ima u vidu da u trenutku dolaska u Grčku nisam znala ni reč grčkog jezika. To je teži deo moje male priče. Prevoditi na nematernji jezik je ravno samoubistvu. I danas. Prevladali su ljubav i ponos prema kulturnom i književnom blagu moje zemlje, pa sam skočila iz aviona bez padobrana. Ili, zapravo, još uvek skačem. Svi pisci kojima sam se bavila isključivo su moj izbor. Sada nastupa lepši deo moje priče: ta večno divna Grčka, ili, zapravo, moja zemlja, širom mi je otvorila vrata, prigrlivši svaki od mojih izbora. Na čemu joj nikada ne mogu dovoljno zahvaliti. Ne samo da još uvek postoje, kao što su oduvek postojale, „neprevodive sintagme”, već i cele knjige koje me po mnogo čemu prevazilaze. Pošten čovek ovo sebi mora da prizna.
Jednom davno sam započela prevod „Seoba” Crnjanskog (koje su na grčkom bile prevedene sa francuskog), ali me je roman „pobedio”. Ostavila sam ga za kasnije. Namera mi je da ga prevedem, onoliko dobro koliko to želim i od sebe zahtevam, sa svojom kćeri, Marijom Kesini, vrsnim, već, prevodiocem sa srpskog jezika na grčki.
Koje biste grčke pisce preporučili, pored grčkih klasika, koji su večni?
One koje bih preporučila, njih sam prevodila, ili imam nameru da prevodim. Pesnikinja Kiki Dimula, od najvećih živih na svetu, Zirana Zateli, Tasos Livaditis, Takis Teodoropulos...
Važne srpske predstave igrane su u Grčkoj, kao i Grčke u Srbiji, zahvaljujući Vašim prevodima i dramatizacijama. Da li pozorište za prevodioca predstavlja direktniji i življi odnos prema jeziku, budući da se reč izgovara? Možete li da kažete kada ste bili najnadahnutiji da neku predstavu prenesete na drugi jezik, da učestvujete u njenom predstavljanju?
Pozorišni prevod je posebna vrsta ogledanja sa jezikom. Direktniji, trenutniji, brži. Ne ostavlja prostor za reagovanje na drugu loptu. Po principu: sad ili nikad. Gledalac nema vremena da razmišlja, jer su mu replike, u tom slučaju, protivnik. Ponajviše sam svesna toga sada, prevodeći grčke antičke tragedije za „Stubove kulture”. Bilo mi je potrebno da prevedem više od 60 dela, da bih se osmelila za ovakav poduhvat. Pozorišno iskustvo jedno mi je od najdražih. Najveći trenutak moje karijere je predstava Euripidovog „Oresta” u Epidaurusu, pre dve godine, u režiji Slobodana Unkovskog, koju je za dve večeri videlo 17.000 ljudi. A početak toga iskustva, „Sveti Georgije” Dušana Kovačevića, prvi srpski komad ikad izveden u Grčkoj.
Šta bismo mogli da naučimo od Grka kada je reč o odnosu prema knjizi i jeziku, prema nacionalnoj kulturi?
Grci čuvaju svoje nacionalno blago na poseban način. Centar za knjigu postoji odavno, Festival u Epidaurusu (jul, avgust), koji se zalaže za očuvanje antičke drame, slavi desetine godina postojanja. Lično sam na njemu videla za 30 godina života u Grčkoj preko sto predstava antičke drame iz celog sveta. Letnji atinski festival je trenutno od značajnih festivala Evrope.
Nadam se da novonastala ekonomska situacija neće sasvim srezati krila kulturi, ni u Grčkoj ni u Srbiji, to su jedini moćni mostovi koji vode na sve obale sveta.
Da li je u Srbiji prevodilački rad dovoljno cenjen, kako je to u Grčkoj?
Svakako da nije. Izvesno ne bih mogla da živim isključivo od prevodilačkog rada u Srbiji, kao što mi se to dešava u Grčkoj. Takođe, uvek se postavlja opravdano pitanje mog, rekla bih, neprimerenog honorara u odnosu na srpske uslove (jer živim u Grčkoj, pa se prema njenim standardima i upravljam). Moram uvek da se dovijam raznim akrobacijama u vidu grčkih sponzora, da bi srpski izdavač bio u stanju da isprati moj honorar. To nikome nije prijatno, ni srpskim izdavačima, ni meni. Malo sam od toga umorna. Ali je jača, srećom, moja ljubav prema književnosti i umetnosti.
Organizovali ste nekoliko ciklusa predstavljanja savremene srpske književnosti u Grčkoj. Koliko je zaista zastupljena uzajamnost promocije naše dve kulture?
Bezmalo svaki svoj prevod, kao i prevode svoje kćeri Marije Kesini, sa srpskog na grčki, uspela sam da promovišem u Atini. Danas je to poseban kredibilitet vezan za moje ime, što u početku nije bilo tako, i za šta se valjalo boriti. Plašila sam se da će biti teže u novonastaloj ekonomskoj situaciji, srećom da sam se prevarila. Poslednja je bila Vida Ognjenović (promocija „Preljubnika” u prevodu moje kćeri), na jesen dolazi Dragan Velikić na promociju „Ruskog prozora”, takođe u Marijinom prevodu. Srpska kultura prilično je zastupljena u Grčkoj, zahvaljujući i mojoj malenkosti. Teže mi je da u delo sprovedem ono što se odnosi na srpsku stranu kad su Grci u pitanju, iz razumljivih razloga, mada postoje osetljivi pregaoci i sa te strane, poput Vide Ognjenović, Nebojše Bradića i Bobe Đurovića, na čiji sam odziv uvek nailazila.
Marina Vulićević
objavljeno: 10.07.2010.
